Чак је и Хитлер видео прилику у овоме
Геополитичке теорије објашњавају политичке процесе и догађаје на различитим географским регијама планете. Геополитика је спој политике и географије. Геополитичари гледају на географску регију као на сцену која представља терен за дипломатске и војне игре. Понашање спољне политике приказује се инструменталним као употреба средстава да би се постигли специфични циљеви. Држава мобилизује ресурсе: људе, оружја и оруђа ради сигурности или експанзије. Геополитика комбинује географску схематизацију дипломатско-стратешких односа с географско-економском анализом ресурса, с интерпретацијом дипломатских ставова обзиром на начин живота и средину: седилачки народи, номади, становници копна, поморци.
Пример геополитичке теорије Хартленд, Енглеза Сир Халфорда Макиндера, можда је најбољи пример који објашњава зашто се геополитика популаризовала. Геополитичар и геостратег Макиндер је први изнео неколико идеја које је преузела немачка геополитичка школа у корист експанзионистичких циљева, а касније ју је преузео и сам нацистички режим на челу с Адолфом Хитлером приликом инвазије на совјетску Русију. Теорија се и данас се користи као подлога у надметањима Вашингтона и Москве. Геополитичка ситуација на почетку 21. века и све веће јачање Русије даје нови замах геополитичким и геоекономским теоријама које обухватају подручје Евроазије. Зато је оживљена и теорија Хартленд.
Indeed. A man much influenced by Edwardian geopolitics guru Sir Halford Mackinder.https://t.co/PhJVyTpkse
— Phil Tinline (@phil_tinline) October 23, 2017
Макиндер је описао светске историјске процесе базиране на идеји да је свет инхерентно подељен на изолована подручја где свако од тих подручја има своју посебну сврху. Он је утврдио да је европска цивилизација продукт спољног притиска. Из исте идеје потиче његов суд да су Европа и европска цивилизација резултат вишевековне борбе против инвазија из Азије. Енглез је веровао да су европски напредак и експанзија подстакнути потребом одговора на притисак из Азије. Према томе, Хартленд или средиште Земље то јест средишњи део континенталне масе Евроазије служи као стожерна тачка (пивот) за све геополитичке трансформације историјских димензија унутар светског острва.
1904. Макиндер је објавио есеј под насловом „Географска оса историје“. Следеће године објављен је чланак „Манпоwер ас меасуре оф натионал анд емпериал стренгхт“. А капитална књига у којој је центрирана суштина Макиндерове мисли објављена је 1919. „Демоцратиц Идеалс анд Реалитy“. Четврт века касније, 1943. Фореигн Аффаирс објавио је чланак који добија тестаментован карактер: „Тхе Роунд Wорлд анд Wиннинг оф Пеаце“.
Макиндер је дефинисао два главна појма: светско острво и средишње копно или Хартленд. Сматрао је како је Хартленд најнапреднија геополитичка локација. Океан прекрива девет дванаестина глобуса. Један континент или целина од три континента (светско острво): Европа, Азија, Африка, прекрива две дванаестине. Остатак, последњу дванаестину, прекривају две Америке и Аустралија. На том цртежу планета Земље, Америке заузимају у односу на светско острво, положај упоредив с Британијом у односу на Европу.
Свестан релативне природе концепције „средишње локације“ Макиндер је истакао да се у процесу геополитичких процеса евроазијски континент налази у центру света с тим да Хартленд заузима центар Евроазије. Макиндерова доктрина подразумева да онај геополитички субјект (држава) који доминира Хартлендом поседује потребне геополитичке и геоекономске потенцијале да напослетку контролише светско острво и планету Земљу. Према Макиндеру, ретроспективна анализа војно-политичких и социо-економских процеса открива очигледно геополитичко и геоекономско јединство. Истакао је стожерну природу велике евроазијске регије: неприступачност поморским бродовима, али лаку мету номадским народима у прошлости. Макиндер је био уверен да Евроазија поседује одрживе услове за развој војних и индустријских сила.
Када је структурисао геополитички простор у форми састава концентричних кругова, Макиндер је конвенционално сместио стожерну тачку (пивот) у средиште планета што укључује речне базене Волге, Јенисеј, Аму-Дарју, Сир-Дарју, и два мора илити језера (Каспијско и Аралско). Те стожерне точке су неосвојиве за нападе поморских сила, али су биле способне подржати своје велике популације. Народи који су изникнули из тог подручја били су зависни од коња и девојака како би прелазили велике удаљености и били покретљиви како би покретали нападе на Европу.
Из историјских и геополитичких разлога, стожерна точка је постала природни центар силе. Макиндер је такође дефинисао „унутрашњи полумесец“ који се поклапа с евроазијским обалним подручјима. Описао их је као регије с најинтензивнијим цивилизацијским напретком. Оне су укључивале Еуропу, јужну, југозападну и источну Азију. Дефинисан је и „спољни полумесец“ који је укључивао Британију, Северну и Јужну Америку, јужну Африку, Аустралазију и Јапан, тј. зоне географски и културно туђинске унутрашњој Евроазији. Макиндер је веровао да су историјски процеси концентрисани на Хартленд, територију насељену туркијским племенима чији су упади натерали Европу да се уједини, па је Хартленд била дом свим номадским царствима у прошлости.
Зато је Макиндер инсистирао на превентивним мерама различитих средстава како би се задржала контрола ситуације у стожерној тачки. Једна од њих се састојала од контроле „унутрашњег полумесеца“. Означио је идеју источне Европе као кључ за Хартленд укратко рекавши: „ко год влада источном Европом, управља Хартлендом; ко год влада Хартлендом управља светским острвом; ко год влада светским острвом управља светом. Макиндер је у каснијим радовима наводио источну Европу као саставни део Хартленда. У врло кратком периоду ревидирао је своју теорију двапут и укључио базене Црног и Балтичког мора (источну Еуропу) у Хартленд. У источну Европу укључио је подручја данашње Бугарске, Румуније, Мађарске, Црне Горе, Србије, Босне и Херцеговине, Пољске, Белорусије, Украјине, Русије, Финске и Балтичке земље. То значи да његова славна формула се може другачије формулисати: Ко год влада Хартлендом управља светским острвом, ко год влада светским острвом, управља светом.
Та премиса је логична будући да Хартленд чини највећу равницу на површини кугле земаљске: азијска равница, степе европске Русије завршавају преко Немачке и Холандије с Паризом, срцем Запада. Неколико највећих река на планети тече тим подручјем, било према Арктичком мору или према унутрашњим морима: Каспијском, Аралском. Хартленд, барем у свом источном делу је затворен за интервенцију спољних сила.
Из једноставног погледа може се закључити да је управо Русија у средишту Хартленда па се теорија може преформулисати: ко год влада Русијом и њеним комшилуком, влада светом. Посредовањем немачких геополитичара као што су Карл Хаусхофер, Хитлер се упознао с идејом и вероватно је њом био надахнут. Једна теорија која је хтела да буде научна, претворена је у идеологију која је послужила оправдавању освајања.
Сама теорија, изграђена је, на основи географског схематизма, симултаним разматрањем једног константног елемента (копно-море, континенталци-поморци) и трију промењивих елемената (техника кретања на копну и мору, становништво и ресурси који се могу користити у надметању нација и ширење дипломатског поља). Пишући почетком века, док се судбина Велике Британије чинила блиставом и неугрозивом, Макиндер гледа иза и испред себе према прошлим вековима, да би у њима открио услове потребне за победу острвске државе и према будућности да би одгонетнуо је ли суђено да нестане британска доминација светом. За Макиндера супротстављени су копно и вода као два најважнија елемента за политичко стање света.
У ствари, геополитичка перспектива Макиндерова и друге, омогућава да се постави проблем, али не диктира ниједно решење. Макиндер није нигде написао да Немачка или Русија морају извршити агресију како би оствариле територијалну експанзију како би освојиле средишње копно. Хитлер то није успео направити али зато Стаљин јесте. Теорија Хартленда се у пракси апсолутно потврдила тачном након завршетка Другог светског рата 1945. када је Совјетски Савез проширио своју зону утицаја западно у источну Еуропу и обухватио већину наведених источноевропских држава (све осим Југославије и Финске). Варшавски пакт и ЦОМЕЦОН били су отеловљења Хартленда јер су заједно са совјетском Русијом чинили једну политичку целину.
Такав Хартленд распао се у периоду 1989.-1991. што је створило нове услове на светском острву. Руска Федерација је наследила највећи део средишњег копна и то је један од главних разлога зашто је Русија данас суперсила. Сукладно теорији, што се тиче осталих нација попут Велике Британије, Француске и САД-а оне се могу одбранити од опасности која долази од Хартленда, тј. Русије тако да се заједно уједине с државама са ивице средишњег копна као што су Балтичке земље, Украјина, Грузија. Макиндер је предвидео на неки начин стварање НАТО савеза и покушај окруживања Русије од Балтика до Далеког истока. Пракса је потврдила Макиндерове поставке. Зато се данас не треба чудити да се Русија и Сједињене Државе боре за доминацију на просторима Хартленда јер ко год влада Хартлендом влада целим светом.
Извор: Srbija Danas/Advance.hr
