Пише: Владимир Ђукановић
Промовисање документа Атлантског савеза као будуће стратешке политике САД према Балкану овај простор истински може да уведе у озбиљне проблеме, без обзира на чињеницу што нас извршни секретар те организације Дејмон Вилсон уверава да жели историјско помирење САД и Србије.
За почетак, не знам о ком помирењу говори с обзиром на чињеницу да Србија и САД немају никакав конфликт и да имају добре дипломатске односе. На страну то што нам се интереси у много чему не подударају, али односи су генерално добри и могу бити још бољи. Али оно што Вилсон жели кроз то наводно помирење заправо може само да погорша односе, и то не само Србије и САД већ и других држава на Балкану према САД.
Најпре, јасан је циљ ове тзв. стратегије да САД ставе шапу на простор Балкана и да апсолутно истисну утицај Русије али и Европске уније. Оно што је Вилсон предложио је немилосрдно уклањање сваког могућег потенцијалног противника САД и стављање под апсолутну контролу САД свих могућих балканских процеса.
Вилсон је до те мере осион у свом предлогу да се крајње отворено залаже да се чак и КФОР, као снаге које су под окриљем НАТО, трансформишу искључиво у војску САД, те ће ваљда бити крајње демократски уколико све балканске земље прихвате на својој територији ангажовање армије друге државе.
ИЗБАЦИВАЊЕ РУСИЈЕ, ОМАЛОВАЖАВАЊЕ ЕУ
Као врхунац оваквог захтева, Вилсон је нагласио да би присуство америчких снага било трајно. Занимљиво је да такав захтев не смета бројим дежурним критичарима Руског хуманитарног центра, па испада да их ужасно жуља присуство неколицине руских ватрогасаца, али им не смета захтев да се на нашој територији стационира, не чак ни НАТО, већ база америчке војске, и то трајно.
Вилсон је у својим захтевима отишао тако далеко да је без икаквог устезања као из пушке испалио да би, уколико на Балкану не буде америчког војног и политичког присуства, регион могао поново да уђе у сукобе. Свакако, апострофирао је сукобе између „Београда и Приштине“, затим потенцијалне сукобе у Босни и Херцеговине, као и сукобе између Грчке и Македоније, па и унутар саме Македоније. Свакако, ови сукоби потенцијално увек могу настати, али суштина његове поруке је у следећем – ако будете покорни и послушни, имаћете мир, који ћемо ми наметнутни, ако не, свакако ћете ући у сукобе.
Наравно, те сукобе ће подстаћи баш они који би да намећу мир по сопственом кроју. Вилсон и њему слични јастрбови.
Вилсон није пропустио прилику и да понизи ЕУ, поручујући индиректно да она без помоћи САД није способна ни за шта. Он наглашава да је ЕУ крајем 90-тих постепено препуштено лидерство на Балкану и признаје да је „ЕУ велики играч“, мислећи свакако на простор Балкана, али потом и лицемерно додаје „да то не значи да САД немају јасну, дефинисану и важну улогу у том процесу, и то желимо да исправимо“.
Другим речима, Вилсон поручује ЕУ да је дошло време да се она склони са Балкана, а да главни играч, вероватно и једини, постају искључиво САД. До те мере је у својој поквареној изјави омаловажио ЕУ да је истакао да је, баш зато што нема активнијег присуства САД у региону, то наводни разлог консолидације аутократа, додуше не наводи којих, док се у Босни ствара дисфункционалност, а у Црној Гори је био покушај пуча.
МЕШАЊЕ У ПРЕГОВОРЕ
Да не буде толико груб према ЕУ, досетио се да каже како би целокупан Западни Балкан морао да буде интегрисан у ЕУ, али не у статусу равноправног чланства, већ у секторима саобраћаја и енергетике. Гле чуда, баш у секторима који су стратешки важни Кини и Русији.
Ипак, оно што нас највише занима, а што свакако може довести до огромних проблема, јесте крајње агресиван став по питању будућих преговора са Шиптарима. Наиме, Вилсон крајње отворено предлаже мешање САД у те преговоре, што би суштински истиснуло ЕУ из истих. Практично, Бриселски споразум, за који је Вучић трпео велике критике у домаћој јавности – сада се јасно види – далеко је више нама одговарао, а заправо смета Шиптарима и њиховим суфлерима из САД. Отуда, Вилсон очито има намеру да тај споразум стави ад ацта, те да САД заврше комплетан процес тако што би нас натерали да признамо независност Косова, и то би био тај чувени „историјски договор Београда и Приштине“.
Шокирани овим што је Вилсон предочио, посебно уколико ова гомила трица и кучина буде заиста стратегија САД према Балкану, нама је сасвим јасно да се на овом простору припрема озбиљан хаос. Без обзира што Вилсон заговара причу како без САД нема мира, чињеница је да су САД биле главни генератор сукоба. Отуда постоји бојазан од новог сукоба, посебно ако се неко супротстави оваквом понижавању.
Нисам сигуран да ће слабашна ЕУ, посебно не Русија и Кина, тек тако са стране мирно посматрати овакву бахатост. На нашу жалост, нема те веће силе на свету која нема неки интерес на Балкану. Њихови интереси пуцају преко наших леђа, али, без обзира на то, морамо да имамо стратегију како да преживимо наступајућу буру, која је све очигледнија.
Извор: Стандард.рс
