Божић је, уз Ускрс, један од два највећа хришћанска празника. Божић је дан када се слави рођење Христово, и када је дух малог Исуса свеприсутан међу људима, доносећи им мир и праштање.
Празновање Божића започиње данас, Бадњим даном, када рано ујутро домаћин одлази да исече бадњак, најчешће је то храстово дрвце, да би га те вечери унео у кућу и тиме означио почетак Божићних празника. Иза тога се нижу разни обичаји, који су заправо особеност нашег шароликог народног фолклора и који су се кроз векове стопили са оним религиозним хришћанским значењем Божића.
На бадњи дан се ништа не износи из куће, обедује се на слами, једу се посна јела. Ту је још паљење бадњака и уношење сламе и простирање сламе по поду, уз квоцање и пијукање, па Бадњеданска вечера на поду, симболика свећа, ораха, меда, вина, свеноћног бдења у ишчекивању Божића.
На Бадњи дан, већ у рану зору, пуцањем из пушака и прангија, објављује се одлазак у шуму по бадњак. Бадњак секу искључиво мушкарци, најчешће домаћин и најстарији син, у рано јутро, пре изласка сунца. Зависно од крајева, бирани су различити бадњаци: у источној Србији биран је цер, на западу су то храст или буква, у смедревским селима се не сече дрво за бадњак, већ грана храста.
Дрво се увек засецало са источне стране, јер је требало да падне на исток. Онај ко је секао бадњак, трудио се „да се дрво не мучи“, то јест да се обори из једног ударца или највише са три. Ако дрво не падне ни после трећег ударца, мора се кидати рукама јер више удараца није дозвољено.
Први ивер који се одваја од бадњака има такође магичну моћ. Пазило се да овај ивер не падне на земљу, па је са ониме ко сече бадњак ишао још један мушкарац да ухвата први ивер. Стављањем првог ивера од бадњака у карлицу веровало се да ће помоћи да се у њој скупља кајмак дебео као ивер, или, ако се стави на кошнице, онда нико неће моћи пчелама да науди, а веровало се и у лековитост воде у којој је први ивер потопљен, па су је оболели пили ради оздрављења. Негде, опет, тај ивер стављају у кошарник да живина буде увек на окупу, а негде под квасац са жељом да у кући све расте као квасац.
Када се домаћин врати из шуме и донесе бадњак, ставља га на кућни зид.
На Бадњи дан, у току дана, домаћица у једно сито стави све врсте житарица, сувих шљива, ораха и јабука и то све стоји у врху стола где се вечера. Понегде сито ставе под сто, а понегде код огњишта. Тим житом посипа се бадњак, слама и полажајник.
По уношењу бадњака, домаћин или домаћица уноси сламу и разноси је по целој кући, а посебно на место где ће бити постављена вечера. Преко сламе се поставља столњак, јер се служи и једе на поду. Столице су изнете из куће и седи се на слами. После Божића се ова слама носи у обор, шталу или амбар, а њоме су и обавијали воћке да би боље родиле.
Паљење бадњака
Бадњак се целива, маже медом и ставља на огњиште. Када је бадњак стављен на огњиште, према њему се морало понашати као према живом бићу: китили су га зеленим гранама, љубили, али и преливали вином, посипали житом, итд.
Обичај налагања бадњака на ватру врло је стар и помиње се у писаним изворима још 1272. године, где се у једном документу бележи да су на Бадње вече дубровачки бродовласници приносили кнезу пањ-цепонем и налагали га на ватру. А у XВИИ веку је забележено да је у Истри постојао обичај паљења и даривања бадњака храном. Са друге стране, у смедеревском крају, на пример, не постоји обичај налагања бадњака, осим можда у кућама досељеника са других страна.
Деца „џарају“ ватру, односно гранчицама распаљују и чачкају ватру изазивајући прегршт варница и искри, говорећи „колико искрица толико парица, пилића, кошница“ … набрајајући сву стоку и живеж чије се благостање прижељкује.
После завршетка овога, домаћин окади цео дом и вечеру, запали свећу и приступа се бадњој вечери.
Бадња вечера је посна, али је трпеза богата. Треба да обилује јелом и пићем да би и нова година била родна и пуна изобиља. Неким јелима се придавао посебан, магијски значај, па су и обавезна: мед, бели лук (који има амајлијско значење), пасуљ, купус, риба, воће (ораси, лешници, јабуке, суве шљиве). Вечера протиче у миру и тишини.
Слама која се уноси у кућу, једење на поду и разношење ораха по кући су део култа мртвих. То вече се у кући очекују „домаћи“ или „домаћи покојници“ или „домаћи духови“. Сви преци су са укућанима, зато је вечера тиха да се не би отерали и зато се три дана са трпезе не прикупља него само доноси, па се чак ни не чисти по кући.
Већина јела са бадњеданске вечере користе се и при даћама, тако да је та вечера пре свега жртвени обред посвећем породичним прецима. Бадњеданска вечера је једна од најважнијих вечера у част мртвима и један део сваког јела се оставља за покојнике. Вечера се кади да би се за вечером спојили и живи и они који то нису.
У бадњеданској ноћи се пече божићна печеница, намењена сутрашњем дану – Божићу.
Током ноћи се пазило кад ће бадњак да прегори. Ономе ко први спази припадала је награда од домаћина, а сам тренутак прегоревања домаћин је оглашавао пуцњем из оружја. Знало се да кад почну пуцњи да се разлежу, значило је да бадњаци приспевају.
Некада су сви укућани остајали будни док бадњак не прегори, а касније је само један мушкарац остајао да бди. У Црној Гори један је мушкарац чекао да прегори бадњак и за то време често чаркао ватру, говорећи „Оволико у нашем тору било оваца, коза…“
Захватање воде
Води која се захвати у бадњеданској ноћи, пре изласка сунца, такође се придаје магијско значење. У неким крајевима се она зове „јакова вода“.
Овом водом се меси чесница и над њом се моли домаћин за здравље породице, а девојка која носи воду моли се да у њој види лик момка за кога ће се удати.
Обичај сечења бадњака се везује за то што су витлејемски пастири, на знак Звезде да се родио Христос Спаситељ, насекли грања и понели га у пећину да наложе ватру и огреју Христа и његову мајку. Бадњак, дакле, представља оно дрво које је Јосиф заложио у хладној пећини, када се Христос родио. Бадњак, даље, наговештава и дрво Крста Христовог.
Посипање житом на Бадњи дан и Божић симболизује жито које је Мајка Божија, када јој се родио син, бацала стоци која је била у штали, да стока не би гризла сламу на којој је Христ лежао.
Слама у дому се тумачи као сећање на то да се Исус Христ родио на слами, и тиме је бадњеданска слама симбол јасли у Витлејемској пећини.
Кађење дома је симбол смирне и тамјана који су доношени као дарови новорођеном Исусу. Ораси у слами у угловима куће симболишу власт Божју на све четири стране света.
Погача која се ломи симболише речи Исусове „Ја сам хлеб живи“, а вино крв његову. Риба је симбол Сина Божјег, со божанске силе, а мед сладости вечног живота под окриљем Бога. Свећа која се пали за Бадњи дан и Божић представља светлост Божију и симболише Исусове речи „Ја сам светлост свету“.
Паљење бадњака означава завршетак Бадњег дана и увод у Божић.
Савремена урбана прослава Бадњег дана
У данашњим, урбаним условима прослава Бадњег дана изводи се у донекле промењеном и прилагођеном облику.
У немогућности сече бадњака у шуми и спаљивања на огњишту сачуване су неке друге особености овог дана, а то је посна, али богата трпеза, купљени бадњак у облику пар храстових гранчица и нешто сламе (негде се дода и грана дрена), увезаних црвеном врпцом.
Посвећеност огњишту се огледа у окупљању целе породице за трпезом. Раније се вечерало на слами на кућном поду, па се зато и данас, испод стола за којим се вечера, стави мало сламе и гранчица бадњака.
Спаљивање бадњака се обавља, углавном, паљењем пар листова храста у погодном простору. У новије време се широм Србије јавило колективно налагање бадњака испред цркве, одношењем у црквену порту, или испред манастира, где се кућни бадњак спаљује на великом бадњаку.
