Патрик Мајорка је до своје девете године живео у Тексасу где му је отац служио у америчком ратном ваздухопловству. После службе, породица се преселила у суседну Оклахому где су тада биле само две или три православне цркве. Тамо има највише баптиста и нових протестаната.
Ја сам одрастао као англиканац, а после похађања неке откачене протестантске школе постао сам агностик – каже Патрик.
За руску цркву се заинтересовао када је почео да учи руски језик и руску историју, као и историју Рима. На крају се заљубио у руску културу.
– Ја сам као агностик осећао да само православна црква има ослонац. Запад је настао падом западне римске империје.
Тај случај није усамљен. Многи Американци се обраћају у православље „тражећи нешто утемељеније, старије, провереније и дуговечније“, каже Роберт Хегвуд из Мисисипија.
Он је одрастао у породици јужних баптиста, а затим је већ као младић постао методиста, а у 21. години се прикључио Харизматичном покрету. Са православљем се сусрео 1995. године док је живео у иностранству, на острвцету Сајпан у северном делу Тихог океана.
– Када сам се 1995. вратио кући на одмор у Мисисипи, дошао сам у додир са тамошњом православном црквом чији ми је свештеник, на моје велико изненађење, испричао како му се отац у Другом светском рату борио на острву Сајпан.
Роберт је од тог свештеника узео неколико књига посвећених православљу, између осталих и житије преподобног Серафима Саровског.
– Он је био такав хришћанин какав ја само могу да се надам да ћу бити. То мора бити пут и другог пута нема.
Међутим, када се Роберт поново видео са свештеником и изразио жељу да пређе у православље, овај га је саслушао и са осмехом одговорио: „Не, још ти није време“.
Од тада је Роберт покушавао да се повеже са било којим азијским епископом на Сајпану, али узалуд. На крају је, преко свештеника из Токија дошао у додир са његовим надређеним епископом, који му је путем електронске поште изложио основе православља.
– Та обука је трајала преко годину дана и била је тежа од сваке школе коју сам завршио – рекао је Роберт.
Роберт на то гледа са захвалношћу, зато што сматра да је корисно то што није одмах примљен у православље.
– Ту није довољно само посећивати храм као што раде баптисти. Ту се човек озбиљно мора придржавати вере.
Исто мишљење има и Дејвид Петит из Алтадене, Калифорнија.
– Нико не приступа православној цркви зато што бенд „Јутарњи дух“ има одличног гитаристу.
Готово увек постоји једно питање које може помоћи човеку да схвати ко ће остати у цркви, а ко неће.
– Желиш ли ти да провериш уклапа ли се црква у твоје представе или се ти уклапаш у цркву?
По Дејвидовим речима, људи који се уклапају у цркву остају у цркви, а сви остали мисле да је црква превише уређена, структурисана, непоколебљива и бескомпромисна.
– Чак и када се потпуно слажу са свим постулатима цркве, они ипак одлазе, јер црква за њих није довољно „забавна“ – каже Дејвид.
Он је примио православље 2007. године када је у затвору био већ десет година, а осуђен је на 15 година. Пре тога Дејвид није ни у шта веровао. Он и његови родитељи били су атеисти и мрзели су Русе. Дејвидов деда је конструисао ракетне акцелераторе за америчку владу.
– Прве три генерације моје породице су били, а и даље су, професионални и лични противници Кремља на свим фронтовима – прича он.
Међутим, у затвору је осетио да има „руско срце“.
– Открио сам да ми је омиљени композитор Чајковски, а не Бетовен, да ми је омиљени писац Солжењицин, а не Хемингвеј. Толстој, Достојевски и Шолохов су писали чистим срцем. Тада се нешто у мени окренуло и ја се запитах: „Која је главна црква у Русији?“, прича он. У затвору је први пут одгледао „Страдања Христова“ после чега је почео да се моли, а затим му се јавила Пресвета Богородица.
Чим је изашао на слободу, Дејвид је одмах отишао у православни храм. Приметио је да у храм долазе већином Рускиње и да су готово све удате за Американце.
– Руси и Американци се добро слажу у нашој цркви. Ретко кад смо „доста блиски“ (а можда нисмо никада), али се добро слажемо – каже он.
У Робертовој парохији су углавном новообраћени Американци са децом (у већини случајева је то прва генерација рођених православаца). Долазе заједно са сиријским, либанским, украјинским, јерменским и румунским породицама. Овде се православне парохије полако али сигурно развијају.
– Многе америчке неофите одушевљава руски председник Владимир Путин – каже Роберт.
– Они помало завиде правцу којим се Русија креће у заштити хришћанске цивилизације и хришћанских врлина у јавном животу. Код њих хиљаде људи иде у литији са светим крстом и иконама, а ми морамо да трпимо нову, често дречаву и непристојну геј параду.
Истина, православна вера се шири само на конзервативном америчком југу и југозападу.
– Стари имигрантски градови на североистоку и средњем западу су доста деградирали. Многи млади одлазе и никада се не врате. Томе вероватно доприносе либерална политичка схватања и одсуство вере у том региону.
– Једино знам да у региону где ја живим, и поред наших недостатака, слабости, и садашње малобројности, ми ипак растемо и све нас је више, мада процентуално можда и не изгледа тако.
Извор: Nedeljnik
