Бољшевици су 1918. године стрељали цара Николаја II и његову породицу. Погубљени су и други чланови царске династије Романов. Па ипак, неколико десетина представника царског рода је успело да побегне, тако да потомци некадашњег императорског рода и данас живе у иностранству.
Формално гледано, цар Николај II није био последњи руски император. Он је био принуђен да се одрекне престола у своје име и у име царевића Алексеја, тако да је 15. марта 1917. године законити владар постао његов брат, велики кнез Михаил.
Михаил је „царовао“ само један дан. Он је већ 17. марта објавио манифест у коме пише: „Донео сам чврсту одлуку да преузмем врховну власт само уколико… наш велики народ мени повери такву власт“.
Фактички је то значило одрицање од царске власти. Михаил Александрович се повукао под притиском Привремене владе када је схватио да друштво не подржава монархију.
Одрицање од престола није спасло цара Николаја II од ужасне смрти, а није помогло ни његовом брату. Наиме, бољшевици су 13. јуна 1918. године тајно стрељали Михаила близу града Перма (1.400 км источно од Москве) када је покушао да побегне. Тај покушај је послужио као повод за погубљење још неколицине рођака последњег руског цара.
Царска жртва
Чак и монархисти су су 1917. године напустили Цара Николаја II у нади да ће нови император Михаил спасти империју.
„Наша армија је одрицање императора [Николаја] поднела релативно мирно, али су зато сви били потресени када се одрекао Михаил и уопште када је одбачена монархија… Почео је да се руши сав руски државни поредак“, писао је у свом дневнику дворанин и ројалиста кнез Сергеј Трубецкој.
Бољшевичка партија је узурпирала власт у новембру 1917. године и одлучила да премести Михаила на Урал. У току је био Први светски рат и Немци су се приближавали Петрограду (данас Санкт Петербург). Међутим, када је почео грађански рат и када су антибољшевичке снаге надирале према Уралу, више ни тамо није било безбедно, па су „црвени“ одлучили да ликвидирају Михаила.
„Посмртни остаци Михаила Аександровича и његовог секретара још увек нису пронађени и то ме највише погађа“, рекао је 2018. године за лист „Комсомольская правда“ један потомак царске породице Романов. „Све док и последњи члан царске породице не буде пронађен и сахрањен по хришћанском обичају то крваво поглавље историје Русије неће бити завршено“.
Смрт на Уралу и у Петрограду
Поред цара Николаја II и Михаила Александровича у лето 1918. на Уралу је убијено још неколико заробљених представника породице Романов. На пример, велика кнегиња Јелизавета Фјодоровна, удовица брата Николаја II, која је 12 година живела као монахиња и основала манстир у Москви, бачена је 18. јула 1918. године у јаму близу Алапајевска (1.900 км источно од Москве). Војници су за њом у јаму бацали гранате да би били сигурни у њену смрт, као и смрт петоро других чланова породице Романов и двоје њихових слугу.
„Према документима, локална Бољшевичка партија је одлучила да ликвидира велику кнегињу без саветовања са централним властима“, каже историчарка Наталија Зикова која проучава Урал. „Таква [хаотична] је била ситуација у оно време“.
После убиства Романових бољшевици су у Алапајевску инсценирали њихово бекство, а званично саопштили да их је Бела армија „отела помоћу авиона“.
Док су једни чланови породице Романов побијени дубоко у унутрашњости Русије, други су побијени у Петрограду по званичној наредби централне бољшевичке владе. У јануару 1919. године стрељана су четири велика кнеза, међу њима и стриц цара Николаја II. Сви су сахрањени у заједничкој гробници.
Јулиј Мартов, социјалиста који није подржавао бољшевике, разгневио се када је сазнао за убиство, и због тога је написао чланак под насловом „Срамота!“, у коме пише: „Каква срамота! Каква непотребна и брутална срамота коју је доживела наша револуција!“ Била су то сурова времена.
Случајно спасење
Погубљење у Петербургу је чекало и Гаврила Константиновича Романова, братанца цара Николаја II, који је боловао од туберкулозе. Живот му је спасла супруга Антонина Нестеровска која се упознала са Максимом Горким, позатим револуционарним писцем и Лењиновим личним пријатељем.
Горки је написао Лењину: „Поштовани Владимире Иљичу! Учините ми малу али племениту услугу: пустите бившег великог кнеза Гаврила из затвора. Прво, он је добар човек, а друго, сада је болестан. Зашто да од тих људи правимо мученике?“ Лењин је пустио Гаврила и овај је после тога живео у Европи. Умро је тек 1955. године.
Гаврил није једини преживели Романов. Од 65 чланова царске династије 17 је изгубило живот 1917. и 1918. године. Сви остали су се докопали Европе и настанили се у њој. То не значи да су лако успели да побегну. Многи су напустили Русију заједно са последњим јединицама Беле армије које су евакуисане из Крима 1920. године, док су се други суочили са још већим и опаснијим потешкоћама.
Велики кнез Александар Михаилович је један од оних који су успешно напустили Русију. Он је у својим мемоарима написао: „Моја два рођака дугују живот необичном стицају околности. Бољшевички официр који је наредио да се стрељају некада је био сликар, а један од ове двојице је купио његову слику, због тога овај није могао да их убије… Уместо тога им је помогао да побегну у Белу армију“.
Други Романов је, по Александровим речима, морао пешке да побегне у Финску носећи своју трудну жену преко залеђеног Финског залива.
Сада у свету има тридесетак потомака династије Романов. Има много успомена које ти људи могу да евоцирају, али је крајње мала вероватноћа да ће неко од њих поново доћи на власт.
Извор: rs.rbth.com
