// kod za midads
Издвајамо Србија

ИМАЛА ЈЕ 11 ГОДИНА КАД ЈЕ ПЕВАЛА ТИТУ ЗА РОЂЕНДАН: Одбрусила му је, отац јој је одмах прекомандован, а онда следи ШОК

Док обележава пола века каријере и открива да је поново срећна у љубави, чувена певачица Снежана Ђуришић евоцира успомене на све прекретнице у животу током којег је са покојним супругом Слободаном добила двоје деце и четири унучића, али се и неколико пута кућила.

“Сваки пут када неко наглас изговори – 50 година каријере, помало се тргнем колико ми то зазвучи заиста невероватно. А одмах потом се замислим, све чешће дубоко, какву сам срећу у животу имала у сваком могућем смислу. Срећу у богомданом таленту, у безусловној подршци родитеља, у сплету околности, судбини, ако желите, таквих животних путева који су ме повели ка музици још док сам била дете. Замислим се какву срећу сам нашла у успеху, у сарадњи, па пријатељствима са неким дивним људима, у концертима и предивним лицима у публици, у музици. Па онда осетим захвалност јер све то и даље траје и ја и даље уживам – прича фолк звезда док је овај значајан јубилеј инспирише да се осврне на своју прошлост.

Фото: Јутјуб

Детињство звано популарност

Снежана је рођена 6. јуна 1959. године у Горњем Милановцу. Детињство је провела у Краљеву са жељом да јој музика буде суштина живота. Када је са девет година снимила прву плочу, њеном оцу Милану и мајци Дари било је јасно да имају дете које силно жели да успе.

– Од малих ногу, где год бих чула музику, застајала сам и играла, а док се песма не заврши, нико не би могао да ме помери с места јер бих вриштала. Таленат сам наследила од маме, која је лепо певала, њен отац је био музичар, а и мој тата је музикалан, иако никада није певао. Мој дар је приметио учитељ Тома Мартиновић, а потом и наставник музичког васпитања у основној школи у Краљеву. Након разговора с мојим оцем, пријавили су ме на такмичење аматера певача „Студио 6 вам пружа шансу“, прво на градском нивоу, потом на републичком, па на државном. Имала сам седам и по година, а музички уредник целе те манифестације била је покојна Радмила Трифуновић, иначе музички уредник Радио Београда. Била је строга, али правична. Слушала је кандидате и само изговарала: „Иди и ради нешто друго.“ Када сам дошла на ред и запевала „Колинду“ од Лоле Новаковић, питала ме је да ли знам народну музику. Предложила сам песму „Удати се никад нећу“ Лепе Лукић, која је већ била велика звезда. Одмах ми је саопштила да сам примљена и додала: „И запамти, певаћеш народну музику, јер ако наставиш ову забавну, моћи ћеш да се сликаш код Тоше на ћоше. Од народне ћеш лепо живети.“ Увек ћу истицати да њој доживотно дугујем, јер код ње је могао да прође само онај ко зна да пева. Пошто сам победила, као дебитант, стекла сам право да снимим прву синглицу са две песме, а имала сам само девет година – описује Снежана, којој су се убрзо отварала врата и других такмичења, док на једном од њих није изашла на сцену уместо Лепе Лукић.

– Било ми је једанаест година када сам запевала њену песму „Пољуби ме, драги“ на такмичењу композитора и постала права атракција јер у то време није било деце која су певала. И победила сам, иако сам се такмичила са искусним и формираним певачима. Тада сам добила позив и за Београдско пролеће, где сам певала песму „Имала је бака стотину момака“, а где ме је приметио Тоше Елезовић, лични Титов музичар, и питао Радмилу, која је бринула о мени, да ме већ сутрадан доведе на прославу председниковог рођендана – прича уметница, којој је овај судбоносни сусрет преко ноћи променио живот.

Почасни гост председника

– Прослава се дешавала у Дому омладине, где су довели Зорана Лековића и мене. Сместили су нас до самог Тита. Памтим још како сам била запањена Јованкиним изгледом, али ништа ме није фасцинирало више од огромне торте на неколико спратова. Потом ме је Тито питао да ли учим школу, који сам разред и шта ћу да будем кад порастем. Рекла сам певачица, али да не могу похађам средњу музичку школу јер је нема у Краљеву, а мом тати, који је био запослен у војсци, не дају прекоманду. Прокоментарисао је да ћемо видети нешто и у тренутку се ускомешао, али мени ни то ништа није значило, јер била сам дете којем је торта била важнија од свега. Позвао ме је потом да је заједно пресечемо и добила сам једно парче. Сутрадан ујутро Рада ме је испратила на аутобус за Краљево, где ме је чекао тата с новинама у рукама, а све су извештавале о Титовом рођендану. Био је поносан што сам певала председнику. Како год, важан сусрет десио се у мају, после месец дана тата је добио прекоманду, а годину дана касније и стан. Саопштили су му да је одозго стигло решење. Напунила сам дванаест година и преселила се с мамом, татом и четири године млађом сестром Миром у Београд. Толика част и такво усхићење и понос који сам осетила тада, са само 11 година, тешко да то сада могу описати било коме из млађе генерације. Тито је заправо и индиректно одговоран и заслужан за моје школовање у Београду, јер ми је у дословном смислу речи испунио жељу, тако што је прекомандовао мог оца у престоницу. Не бих рекла да сам била Титова миљеница, али пажња коју ми је посветио ме је усмерила ка мојој каријери, која траје већ 50 година, због чега то сматрам изузетно значајним догађајем у свом животу. Касније сам још једном срела Тита на Брионима. Већ сам била удата, а те 1977. били смо у Будви на мору. Позвали су ме да дођем на Брионе због наступа, а ја сам то искористила да му приђем, и сетио ме се. Питао ме је да ли сам завршила средњу школу, попила сам сок и растали смо се – сећа се певачица.

 

Извор: Курир.рс/Глоссy/Јасмина Антонијевић Милошевић

Loading...
Loading...