ЗА ОНЕ КОЈИ БИ ДА ПРЕДАЈУ СЕБЕ, СРБИЈУ И КОСОВО – ОВАКО СЕ БРАНИ КОСОВО, РАШКА И ВОЈВОДИНА
Битка на Паштрику једна од оних које су се догодиле у време НАТО бомбардовања, а о којој није било пуно речи. Борбе су почеле 26. маја а да је одлучујућа за крај рата касније су тврдили НАТО званичници.
Заправо, главнокомандујући НАТО Весли Кларк сматрао је да је Милошевић пристао на Кумановски споразум управо јер је веровао да ће овом битком почети копнена инвазија на Косово. Чак је Весли Кларк тражио током битке да се одобре амерички напади, али је то одбијено.
ОВК је кренула у копнену офанзиву, са тенденцијом да прерасте у широки копнени напад НАТО, а све време су бомбардовани српски положаји.
Божидар Делић, тада је био пуковник и командант 549. моторизоване бригаде Војске Југославије. Он је за Недељник објаснио да су до маја Паштриком само пролазиле колоне избеглица, али је 26. маја ујутру кренула прво лажна офанзива код карауле “Митар Војиновић” до карауле “Ликен”, како би се наша војска тамо сконцентрисала, а онда би кренуо масовнији напад на другом месту. У том нападу је учествовала и албанска војска, али је напад престао када смо им уништили 3 тенка.
Али онда је кренуо напад на неколико километара удаљену караулу “Горожуп”. Сили од 6.000 њихових, супротставило се свега 200 наших војника. Иако су мало ушли у нашу територију, албански терористи су заустављени. Непријатељ јесте заузео караулу, која је била већ изрушена, али су наши војници успели да је врате. Међутим, албанске снаге су биле на измаку што је посебно узнемирило Веслија Кларка, па је кренуло тепих бомбардовање српских положаја.
Делић је испричао како је после НАТО бомбадера све било потпуно избрисано на земљи, а од дрвећа су остајали само патрљци.
Иначе, током битке на Паштрику водник Бошевски, заједно са својим водом, био је засут минобацачком паљбом и тражио од команде да се повуче на резервни положај, 200 метара уназад. Одговор је добио истог тренутка преко радио-везе: “Пољаница 719. Нема назад, иза је Србија. Добићеш артиљеријску подршку.”
Наредну је издао управо Божидар Делић. Након тога почела је артиљеријска паљба као подршка војницима који су држали положај, иако је у близини била америчка специјална јединица “Јастреби”.
Ово је мотивациона порука коју су пре двадесет година понављали војници 549. моторизоване бригаде Војске Југославије док су водили битку која је, по свему судећи, довела до краја рата. И тако су издржали налете око 6.000 припадника ОВК, којима су помагали Војска Албаније и и НАТО бомбардери.
Они су имали радаре за откривање српске артиљерије, које би одмах преносили командном месту у авиону “авакс”. Одатле су се циљеви делили бомбардерској авијацији, пре свега авионима Ф-16, Ф-18, “мираж” и А10 који су све време били изнад подручја Ђаковице и Призрена, са посебном пажњом на планину Паштрик.
Дакле, авионима је требало мало времена да бомбардују тачно место где се налазила артиљерија. Упркос томе, артиљерија је дејствовала, водник Бошевски и његови војници су задржали положај, нису се повукли са граничне линије, а наредба генерала Делића понављана је сваког дана све до краја тог рата 1999. И дан-данас, кажу, то им је мото.
Извор: Недељник
