Нестале бебе у Србији тема су која поред домаћих медија, интригира очигледно и оне иностране, будући да је Турска на својој телевизији емитовала документарни филм о несталим бебама у нашој земљи.
Иначе, посланици Скупштине Србије сутра ће на ванредном заседању почети расправу о Предлогу закона о утврђивању чињеница о статусу новорођене деце за коју се сумња да су нестала из породилишта у Србији – познатијег као „закон о несталим бебама“. Овај Закон Србија чега већ шест година, али су предложено решење већ одбациле све групе родитеља, тврдећи да им неће донети истину. За све то време, медији у Турској износе нове интригантне детаље о „афери“ у Србији која траје годинама.
Мирјана Новокмет, председница Београдске групе родитеља несталих беба, испричала је своју животну причу о несталом сину и борби која је уследила.
„Ја сам после изласка из болнице месецима одлазила по парковима трагајући за својим у сином у нади да ћу га препознати. Мој циљ приликом формирања групе родитеља која трагају за истинама о својој деци је био прво да дођемо до истине где нам се налазе деца, шта се догодило са њима… А исто тако и да помогнемо свим родитељима који су били у заблуди и који нису имали снаге и знања јер сви ми нисмо били едуковани који путем да кренемо да трагамо за својом децом“, испричала је Мирјана.
„Другог дана од порођаја су ујутру дошли и саопштили су ми да је моје дете умрло. Питала сам кад моје дете могу да сахраним, како тај протокол тече, шта да радим… Рекли су ми да не могу, да је то брига болнице, да ће они све то да одраде, да дете мора да иде на обдукцију, дете ће бити кремирано и они ће га сахранити“, наводи још једна мајка која сматра да је њено дете отето.
Зорица Јовановић једна је од ретких која је добила случај против Републике Србије пред Европским судом за људска права у Стразбуру, који је пресудио да је Србије прекршила право на живот. Триседет година пре тога, 28. октобра 1983. године у Ћуприли, родила је здравог дечака. Три дана касније, она и њен супруг су обавештени да је беба умрла, али родитељи нису видели тело, нити сазнали где је беба сахрањена. То је створило сумњу да је дете још живо.
„Потрагу ми је почео покојни муж са мојим девером. Дошли смо прво до извода из књиге умрлих где моје дете није било уведено у књигу. Један од лекара се оградио да није регистрована смрт. Највећа препрека било је покупити потребну документацију, сву ту документацију коју сам морала да доставим суду у Стразбуру. Ту сам највише имала проблема, те била је поплава, те све је поплављено, те нема папирологије… Ја сам њима доставила тужбу, писану срцем мајке, која пати и тугује за оним што је снашло. И нормално је и они су људи, већина од њих сигурно имају децу. Својим крилима покушали су да ме заштите и да ми помогну. Да се казне сви ти који су били умештани у крађу мога детета, то неко мора да зна шта се ради у овој држави…“, испричала је Зорица.
У документрцу који је емотиван у Турској изјаву је такође дала једна од бабица која такође сумња да је често долазило до лажних преминућа беба.
– Изненађење је било да како то да тако добра беба, добре тежине, премине. То су биле младе жене. Обично су бебе нестајале кад су већ мајке почеле да доје. Људи који нису требали да буду у дечијим боксовима по правилима куће, обично су се ту са лекарима налазили у поподневним сатима кад оде гужва радника, остану они само сменски, или суботом и недељом. То је било од ујутру до увече, па и у неким касним вечерњим сатима, шетали су се. Након постете, тих непознатих људи који немају везе са клиником обично лекар гинеколог који је водио порођај саопштио је да је беба преминула. Некада смо веровали , некада нам је било чудно – испричала је она.
Између осталог, у емисији о несталим бебама у Србији нашао се и човек који је имао прилику да наводно усвоји дете, тачније плати позамашну своту новца за одабирањем бебе.
Кад те доктор уведе код беба и каже: „Бирај“
– Доктор ми је рекао да ја морам дати за једну бебу 10.000 марака, а за близанце 15.000 марака, а да тај новац иде у сиротиште. Када сам упознао доктора био је један велики џентлмен, рекао ми је да ћу ја добити бебу од студенткиња које су дошле из провинције да студирају у Београд и онда да су оне игром случаја затруднеле па не смеју кући са бебом или стомаком, те због тога те бебе дају на усвајање. Облачим бели мантил, одлазимо ја доктор и сестра и улазимо у просторију где су биле жене које су родиле. Угледао сам једну младу жену, тада отприлике 20 године која је личила на моју жену, ставио сам руку на њен кревет. То је био знак. Ја сам тада мислио да је то то. Након тога увео ме је у беби бокс где су биле бебе. Мислим трећа или четврта беба ми је запела за очи, јер сам угледао њене дуге црне трепавице. Стао сам је разгледати, доктор ме је питао је ли лепа. „Као анђео, ја се заљубио“, рекао сам, јер сам тада по први пут и последњи пут осетио осећај да сам ја отац. Кроз то размишљање доктор каже:“Бирај!“. Кад је он рекао „бирај“ ја сам следио, разбио сам се као чаша о бетон. Схватио сам да нешто не штима – испричао је он.
Комитет министара Савета Европе више пута у току претходних година позивао је Србију да што хитније усвоји закон о несталим бебама и омогући родитељима право на обештећење.
Иначе, позив Комитета министра уследио је након њиховог тродневног децембарског заседања, на чијем је дневном реду било и извршење пресуде Европског суда за људска права из 2013. године, поводом представке Зорице Јовановић, у чију је корист пресудио, а држави Србији наложио да законски и институционално реши питање несталих беба и траје већ седму годину заредом.
Извор: Блиц
