Тешко оболели од короне морају да удахну и преко 40 пута у минуту јер немају довољно кисеоника. То исцрпљује дисајне мишиће, што без респиратора може да изазове смрт
Коронавирус у организам улази преко слузокоже носа и грла и спушта се у доње респираторне органе. Постоје радови светских стручњака о томе да се вирус спусти до плућа и код оних који су имали лакшу клиничку слику, али да је њихов имуни одговор успео да обузда вирус.
Ипак, толико је мало радова док траје епидемија да то не може да се узме за чињеницу, али се дешавало – каже у интервјуу за Курир прим. др Татјана Радосављевић, пнеумофтизиолог, која је 15 година радила у интензивној нези у Институту за плућне болести и прикључивала пацијенте на респираторе.
Како се зна час када се клиничка слика болести погоршава?
– Први знак је када пацијент има гушење и осећај да му мањка ваздуха. Обично се већ тада ради о обостраној упали плућа, која захвата широке површине тих органа, односно алвеоле. То су најфинији делови плућног ткива, где се обавља размена гасова, кисеоника и угљен-диоксида. Оне су практично избачене из функције. Тада се мери количина кисеоника или сатурација. Уколико она падне на испод 90 одсто, онда је то знак да се нешто озбиљно дешава јер је нормална засићеност изнад 95 до 100 одсто.
Тешка последица ковида је смртоносни акутни респираторни дистрес синдром.
– Да. И не само код ковида већ и код САРС, МЕРС, свињског грипа Х1Н1… Нормално је да човек удахне до 16 пута у минуту. Код особа код којих се развио тај тешки синдром долази до ситуације да морају да удахну и преко 40 пута јер немају довољно кисеоника. То може да исцрпи дисајне мишиће, што некад доводи до смрти.
Шта се ради у таквим ситуацијама?
– Прво се даје надокнада кисеоника преко сонде. Уколико то није успешно, онда се примењује такозвана неинвазивна вентилација – пацијент се прикључује на респиратор. Пацијенту се ставља маска и то је покушај да машина заједно с пацијентом успостави дисање како би се што више кисеоника убацило у плућа. Такви респиратори форсирају се највише у Немачкој, а користи их и Хрватска.
Када се прелази на инвазивни респиратор и пацијент ставља у анестезију?
– Уколико претходни метод није дао жељене резултате, а то се види мерењем кисеоника у његовом организму и према другим параметрима, тада се особа успава, дају јој се лекови за опуштање мишића како би се они одморили и убацује тубус или пластична цев у душник. Преко ње, велики респиратор комплетно дише уместо пацијента. Ако промене на плућима почну да се повлаче саме од себе или дејства лекова, онда је то добар знак. Ипак, с обзиром на то да је концентрација кисеоника ниска, организам га нема довољно, и у таквој ситуацији почињу да страдају срце, мозак, почињу да се стварају поремећаји у електролитима, почиње да се ремети згрушавање крви. Има још много параметара који морају да се прате док је пацијент на респиратору како би се предупредиле последице болести.
Колико је преживљавање на респиратору?
– Преживљавање пацијената од акутног респираторног дистес синдрома који су на респиратору одувек је било 50 одсто. Да нема респиратора, човеку који дише брзо и коме пада кисеоник умирање се броји сатима. С друге стране, репсиратор дише уместо оболелих плућа. До опоравка долази уколико стање почне да се побољшава, па респиратор на нивоу алвеола успе да омогући размену гасова у телу. У супротном, човек умире.
Како лекари знају да би пацијента требало да скину с респиратора?
– Особама које су на респираторима, у анестезији, плућа се повремено снимају и прате се други знакови његовог стања. Уколико се уочи побољшање на плућима, тада се пацијент буди из анестезије и почиње проба да ли може да дише самостално. Уколико успе у року од 10 до 12 дана, онда ће се извући. С друге стране, тубус не сме да буде дуже од 15 дана у душнику јер прави жуљ који сужава дисајни пут. Иначе се тубус неколико пута мења. Ако некоме дуже треба вештачка потпора дисања, тада му се на врату отвара такозвана стома и убацује тубус за дисање.
Извор: Курир.рс/ Радмила Бриза
