loading...
Спорт

БИО ЈЕ ВЕЋИ ТАЛЕНАТ ОД НОВАКА! Победио ФЕДЕРЕРА али изгубио битку са ПОРОЦИМА! Ово је прича највеће српске наде (ВИДЕО)

Новак Ђоковић је сигурно најбољи српски тенисер свих времена, а вероватно и најбољи спортиста генерално којег је ова земља дала.

Међутим Србија је и пре Новака одувек била земља тениских талената и великих шампиона, попут Бобе Живојиновића, Монике Селеш Ане Ивановић, Јелене Јанковић и других.

Док за побројана имена сви знамо, за Николу Гњатовића је мало ко чуо.

А ради се о момку за којег је Срђан Ђоковић, Новаков отац, рекао да није видео већи таленат белог спорта.

То исто ће вам поновити свако и данас кад одете на тениске терене Црвене звезде, од људи који сређују терене до легенди клуба Горана Бјелице и Бобе Војиновића.

А овако о себи прича сам Гњатовић.

“Играо сам и за Дејвис куп репрезентацију Србије против Турске и Марока. Са мном су тада у репрезентацији били и Типсаревић, Вемић и Тошић. Пре тога сам, у јуниорској конкуренцији побеђивао Марата Сафина и Фернанда Гонзалеса, а Роџера Федерера сам победио на једном тренингу. Нема ко ми тада није предвиђао сам светски врх”,рекао је Гњатовић, а преноси “Балканспресс.цом”.

Али тад се све окренуло, уместода иде ка врху, кренуо је странпутицом и путем порока и то оног најстрашнијег хероина.

“Први пут сам узео хероин у 21. години. Тада креће мој пакао. Упадам у дугове, у тешке наркоманске кризе, почињем да крадем не бих ли дошао до дроге. Покушавам да се и даље бавим тенисом али ми не иде. У то време ми се и породица распада, у животу ми је потпуни хаос. Више од десет пута сам био у болници. Пуних 17 година сам пролазио кроз страхоте које дрога носи са собом. Бивши играче и колеге говоре родитељима деце коју тренирам да сам бивши наркоман и да не треба да децу дају мени да их учим тенису. А ја никада, и када сам у најтежим кризама био, нисам диловао дрогу нити бих иједном детету дао дрогу, пре бих себи руку одсекао!”

Наравно тенис није заборавио, а врло лако уме да препозна таленат.

“Тенис нисам заборавио, умем да препознам талентованог клинца и за разлику од деведесет посто тренера уколико видим да мали или мала нису талентовани за тенис ја то родитељима одмах кажем а не лажем их да им је дете екстра потенцијал не бих ли им узео што више пара за тренинге.”

За тенис се заинтересовао још као клинац

“Рођен сам у Београду, на Врачару 1979. године. Мајка, отац и старија сестра били су моја породица која је живела нормалним животом и у љубави и пажњи се никада није оскудевало. Испред наше зграде налазили су се фудбалски и тениски терен и ја сам буквално са прозора свакога дана гледао и фудбалере и тенисере и заволео ове спортове. Ипак, тенис ми је некако ушао под кожу и са непуних седам година уписали су ме у тениски клуб Кошутњак, каже на почетку своје исповести Никола.

Људи који су га окруживали брзо су препознали његов неслућени потенцијал

“Драган Шерер, мој први тренер, предложио је да одем на турнир у Пореч и то је био храбар потез. На изненађење свих ја сам тај турнир освојио. У Поречу ме је приметио чувени тренер Горан Бубањ и доводи ме у Партизан. У Партизану постајем шампион државе у узрасту до десет година, а иза мене су била и таква имена попут Ива Карловића и Ивана Љубичића. Све до осамнаесте године био сам првак државе у свим узрастима. У то време сам на тренизима побеђивао и Ненада Зимоњића, који је три године старији од мене. Међутим, како су ме у Партизану преварили за професионални уговор ја напуштам клуб и прелазим код највећег ривала, у Звезду. Готово као сина ме је прихватио директор клуба Слободан Војиновић и у Звезди остварујем највеће успехе: био сам првак Југославије до 18 година у синглу и у дублу а то сам остварио са 16 година, сениорски шампион државе два пута заредом…”

Као круна свега за Николу долази и играње на најпрестижнијем светском тениском турниру-Вимблдону. Нажалост, већ тада за јунака наше приче почињу, проблеми, првенствено материјалне природе.

“Испао сам одмах на старту оба пута, и 1996. и наредне 1997. године, само зато јер нисам финансија да бих могао да се припремам за травнату подлогу. Ипак, и поред тога на Вимблдону су сви приметили мој велики таленат. Године 1998. од стране Спортског друштва Црвена Звезда изабран сам за спортисту године и добио сам сат на поклон. Играо сам и за Дејвис куп репрезентацију Србије против Турске и Марока. Самном су тада у репрезентацији били и Типсаревић, Вемић и Тошић. Пре тога сам, у јуниорској конкуренцији побеђивао Марата Сафина и Фернанда Гонзалеса а Роџера Федерера сам победио на једном тренингу. Нема ко ми тада није предвиђао сам светски врх”, присећа се Гњатовић.

Ипак,испало је сасвим супротно.

После краткотрајног боравка и играња у Барселони долази 1999. година и НАТО бомбардовање. Никола се враћа у Београд не сањајући да ће ускоро доживети спортски али и животни суноврат.

“Хтео сам да будем уз родитеље и свој народ кад је најтеже. У Барселони се иначе нисам снашао како сам желео, првенствено јер нисам пронашао одговарајуће спонзоре. У међувремену, до почетка двехиљдатих изгубио сам и пуно поена на АТП листи. Постао сам спаринг партнер Јелени Јанковић и потписао сам уговор са компанијом Хеад, са којом је уговор имао и Горан Иванишевић. Добијам понуду од клуба Прохема из Брчког да будем тренер и одлазим у Босну. Тамо сарађујем са колегом и пријатељем који је био зависник од опијата али ја то тада нисам знао. Нажалост, дружећи се са њим нисам издржао и први пут сам узео хероин са 21. годином. Тада креће мој пакао. Упадам у дугове, у тешке наркоманске кризе, почињем да крадем не бих ли дошао до дроге. Покушавам да се и даље бавим тенисом, али ми не иде. У то време ми се и породица распада, у животу ми је потпуни хаос. Више од десет пута сам био у болници. Пуних 17 година сам пролазио кроз страхоте које дрога носи са собом. Био сам ипак упоран и нисам хтео да дозволим да ме та пошаст победи. Кроз клиничко лечење и терапије успео сам да се изборим и сада сам већ три године потпуно чист. Тенис нисам заборавио, али ме боли што су поједини пријатељи и колеге изгледа заборавили мене, са тугом у гласу каже Никола.

На срећу, Никола око себе има и људе који нису заборавили његов таленат и који поштују његову жељу и тежњу да се као тренер врати свом омиљеном спорту.

” Има дивних људи који су ми помагали и помажу ми још увек.. Није ми лако, негујем болесну мајку, недавно је кров на кући почео да нам прокишњава, поправка не кошта баш мало. Не тражим никакву милостињу, само да ми се омогући да могу да живим од свог рада – каже Никола.

Некада најбољи тенисер Србије и један од најталентованијих играча света је свестан својих грешака у животу, али је још више свестан да жели да добије другу шансу да себи и тенису кроз рад са младима врати све они што дугује, а то је стварање нових шампиона белог спорта

“Желим да радим, да тренирам надарену децу за тенис, а Богу хвала пуна их је наша земља. Знам кроз шта сам прошао, то ми је била огромна и нажалост прескуупа животна школа али зато сада сваком клинцу могу одмах да кажем, што даље од дроге, то је смрт, бави се спортом. И даље знам све оне тениске цаке да пренесем деци коју други не умеју или не знају. Желим да Србији подарим нове тениске шампионе, новог Новака, нову Ану, нову Јелену, и зашто не, новог Николу Гњатовића, онаквог какав је одувек и требало да буде, шампионски и најјачи, завршава своју исповест са новом надом у очима Никола Гњатовић, некада највећа нада југословенског и српског тениса.

Извор: Курир спорт

loading...