Питање на које треба да ти одговор јесте, да ли постоји могућност да ће бити „ослобођен“ кривице?
Вест о свирепом убиству трочлане породице Ђокић и хапшење њиховог рођака Горана Џонића и даље потреса српску јавност.
Горан Џонић је по свему судећи пред полицијом покушао да се извуче на неурачуњивост мењајући своје исказе кроз време при сваком саслушању. Такође, кривицу је пребацивао кривицу на синове, али оно што збуњује јавност јесте прича његових суседа да „није баш свој“:
– Сви знамо да је Горан отишао у инвалидску пензију као психички болесник, али питање је да ли је он стварно болестан или је то сам одрадио, јер је као командир ватрогасне станице чинио нека кривична дела, па је потегао везе само да се извуче. И сада ће да потегне, да се брани као да је био луд. Он је спреман на све – причају поједине комшије Џонића додајући да немају лоше мишљење о његовим синовима, сматрајући да они нису учествовали у масакру.
Осим код процене степена урачунљивости, психијатријска вештачења се у кривичном поступку често користе када је потребно установити:
– Да ли је кривично дело учињено у афективнном момемнту – стању повећане емотивне раздражености изазване стимулусом у виду претходног физичког напада или вербалне провокације које је предузео оштећени према учиниоцу. У таквим случајевима је психијатријским вештачењем неопходно одредити да ли је код особе постојао нормални или патолошки афект, који искључује урачунљивост.
Могуће је да психијатријско вештачење буде одређено ради провере способности окривљеног да учествује у поступку или сведока да сведочи, али су то ређе ситуације у пракси.
Када утврди степен урачуњивости онда се утврђује и степен казне
-У суштини нико не може избећи кривично гоњење. Уколико је неко неурачунљив у време извршења дела, онда се не може сматрати као кривично дело (недостаје кривица), али му се изриче мера безбедности у виду неке кривичне санкције која се највероватније састоји од обавезног психијатријског лечења у здравственој установи где учинилац остаје док се не излечи, што некада може бити и доживитно – каже адвокат Вељко Делибашић.
– Мера безбедности обавезног психијатријског лечења и чувања у здравственој установи укида се на предлог комисије лекара. Од нас се тражи да гарантујемо да пацијент неће поновити кривично дело. Сви знамо да таква гаранција не постоји, али ми дајемо процену ризика – казала је пре пар година за Политику неуропсихијатар др Татјана Воскресенски, директорка Специјалне болнице за психијатријске болести „Др Славољуб Бакаловић“ у Вршцу.
Док рецимо особе са смањеном урачунљивошћу (значи постоји, али је битно смањена) добија меру безбедности – лечење у здраственој установи која када се заврши, онда казну наставља у затвору – само у случају да одређено време казне дуже од времена проведеног у установи.
Рецимо 2016.године у Специјалној затворској болници у Београду било је смештено 280 особа којима је изречена мера обавезног психијатријског лечења у затвореној установи.
Већину чине они којима је уз затворску казну изречена и мера обавезног психијатријског лечења, али има доста и оних који су за своја злодела ослобођени кривице која подразумева затворску казну јер су проглашени као неурачунљиви.
Свима њима изречено је обавезно психијатријско лечење које, према подацима Министарства правде, углавном траје доживотно.
Једном годишње здравствена установа, односно затворска болница, обавештава суд о здравственом стању особе којој је изречено лечење. У тим извештајима се обично наводи како дотична особа реагује на терапију, да ли је дошло до побољшања или погоршања клиничке слике, али се у свима углавном наводи да је потребан наставак лечења. Треба рећи и да психијатријски затвореници имају право на посете.
Адвокат Радуловић који је на суду бранио многе убице каже да би као заступник интереса свог клијента за њих увек пре изабрао затворску казну него меру обавезног лечења.
– Затворска казна увек може да се смањи. Обавезно лечење је доживотно. У питању су људи који болују од неизлечивих душевних болести. То су људи искиданих душа, без шансе да се излече и изађу на слободу. Мање више сви постају живи лешеви, без душе и духа – каже Радуловић.
Један од пример оваквог судског епилога десио се пре 14 година када је Никола Радосављевић одузео животе својим мештанима из села Јабукавац, али и ранио неколико њих.
Он је 27. јула 2007. ловачком пушком кренуо у крвави пир, па је идући улицом од своје куће редом убијао комшије Драгињу (55) и њеног мужа Бранислава Боронгића (57), затим Срђана Баџикића (15), Бранислава Бадејевића (31), Јелицу Банковић (37), Драгана Ђорђевића (22), његовог оца Вељка (58) и бабу Марину (78), и на крају ташту Анику Чогрић (62).
— pensador (@sakriosamime) October 28, 2021
Иако је Горан Џонић отишао у пензију због тога што је психички болесник, то у овом случају је ирелевантно. Психијатријско вештачење треба да утврди степен његове свесности у тренутку када је злодело учињено – што по многим доказима се чини добро осмишљен план.
Извор: srbijadanas.com/Л. Стојановић
