Зоран Радовановић, човек који увек истиче како је уранијум из НАТО бомби баш супер, сада је објавио ауторски текст у „Политици“ у којем као саветује, а заправо напада Новака Ђоковића јер се није вакцинисао.
Текст преносимо у целости:
Недавно је један паметан човек написао да је појава Новака Ђоковића најбоље што нам се десило у овом веку. Истина је да су последњих деценија у наше чемерне и гураве животе скоро једину радост уносили спортисти, а пре свих велики Ноле. У временима када су у биоскопу и на телевизији Срби приказивани као зли терористи дуге масне косе и јуродивог погледа, у последњем тренутку спречени да дигну у ваздух Бечку оперу или почине слично недело, наш тенисер је деловао као моћан контрапункт таквим предрасудама.
Увек сам имао отпор према задриглим и сипљивим ликовима који у кафани, пред телевизором, узбуђено кличу: „Дали смо гол!” Долазило ми је да их питам: „Који то ’ми’? Па, ви нисте у стању ни да претрчите шеснаестерац!” Међутим, моћ идентификације је чудо. Током последње деценије, кад год Новак игра на другим континентима, устајао сам у вампирско доба ноћи, узбуђивао се и, често уз бромазепам, одлазио да доспавам. Истини за вољу, нисам викао да смо победили, сва заслуга је била његова, али ми је било бескрајно драго.
О тим својим, тачније нашим, емоцијама говорио сам претходних дана новинарима „Њујорк тајмса”, „Волстритског журнала”, „Монда”, аустралијске, шпанске, бугарске националне телевизије итд. Нико од њих није инсистирао на контроверзама око веродостојности самих докумената, можда и зато што је ту све јасно. Ако је Новак заиста био позитиван, није смео да заражава друге, а ако је потврда била кривотворена, на шта су указали немачки новинари, а затим и неки наши (иначе добронамерни) стручњаци, опет је себе довео у морално дубиозан положај. Исто важи и за две изјаве да 14 дана пре пута није боравио ван Србије. Допуштено је да му пријаву попуни сапутник, али тачност одговора је ипак он гарантовао својим потписом.
Нагласак тих интервјуа је срећом био на формалном имиграционом поступку. Новак је себи наштетио несмотреном изјавом пре пута да је добио медицинско изузеће. Током двадесетак сати док је био у ваздуху, грађани Мелбурна су бурно реаговали. Они су више од девет месеци провели „закључани”, морали су да се вакцинишу да би функционисали, па су тај преседан доживели као неправду.
Неомиљене тамошње власти су искористиле прилику да на таласу народног незадовољства подигну себи популарност. То је очекивани популистички маневар политичара, али је нама додатно тешко пало што је Новак проглашен опасношћу за народно здравље Аустралијанаца јер би могао да ојача антивакцинашка осећања. Тиме је један пристојан млад човек, који је најчешће (мада не увек) успешно скривао сопствену приватност, против своје воље промовисан у назадњака.
Да ли је и Новак лично допринео тој представи себе као једне од икона антивакцинаштва? Ископана је његова давна изјава: „Ја први нисам за вакцине. Нећу да се вакцинишем”, уз опаску да би требало више да се говори „о имунитету, као начину одбране од вируса”. Свако има права на своје мишљење, као и на поступке за које преузима одговорност, али је упутно да јавна личност избегава изјашњавање о феноменима ван сопствених сазнајних капацитета. Без много карикирања, пандан том „сматрању” била би, по својој утемељености, тврдња неког грађанина да тениску лоптицу преко мреже ваља пребацивати ногом, а не рекетом.
На Западу се цитирају његове изјаве како зна људе који су „кроз енергетску трансформацију, кроз улогу молитве успели да претворе најотровнију храну и можда најзагађенију воду у најлековитију воду”, уз објашњење: „Научници су доказали да молекули воде реагују на наше емоције и оно што ми мислимо.”
Те и сличне изјаве вуку ка алтернативи, езотерији и, чак, мистицизму. У томе је суштина проблема. Чувени кардиохирург и цењени стручњак у области медицине спорта, професор Миљко Ристић, оптужује свог колегу Бранимира Несторовића да је, с имплицитно лошим намерама, гурао Новака на странпутицу. Вероватно је више људи злоупотребљавало Новакову наивност и простодушност. Тако је он изградио један чврст светоназор, за чије напуштање је потребна храброст већа него на терену. Он би морао, ако је довољно јак, да се одрекне дела себе.
Потребни су честити и добронамерни људи да га наведу да схвати колики су отпадници од науке ти чудаци које он сматра научницима. Мада је на половини четврте деценије живота, он је врло интелигентан човек. Следствено, ако би добио ширу слику о разлици између шарлатанства и озбиљне науке, сам био могао да извуче поуку. Разумео би да је с једне стране неколико настраних ликова који служе за спрдњу у академским круговима, а да су на другој страни водеће међународне организације (УН, Унеско, Светска здравствена организација), стотине академија наука, хиљаде универзитета, десетине хиљада научних института, стотине хиљада реномираних научника и многи милиони лекара.
Новак је суочен с кључном животном дилемом. Многи га гурају да постане несхваћена жртва „права на слободан избор” (ма шта то значило), да се отуђи од света и да буде упамћен као затуцани борац против вакцинације, једне од највећих не само медицинских већ и цивилизацијских тековина. Алтернатива је да поверује у науку, да се придружи остатку светске тениске елите, да оствари у потпуности своје потенцијале, те да и даље прославља себе и средину из које је потекао.
Избор је на њему. Севап је помоћи му, а садистичка опсесија је гурати га да дубље тоне, наводи љубитељ НАТО уранијума др Зоран Радовановић.
Извор: Србин инфо
