Постизање трајног и одрживог решења за питање Косова и Метохије званично није услов за чланство Србије у Европској унији.
Неформално јесте препрека која се не може заобићи. Из Брисела ових дана стиже обећање о чланству региона 2030, али и додатна порука – неће бити дозвољено преливање старих сукоба.
Нема места за старе сукобе унутар Европске уније, није се либио први човек Европског савета да још једном подсети земље Западног Балкана, као и да призна да решавање сукоба из прошлости може бити болније од реформи.
Када су у питању Београд и Приштина, дуго се од Брисела чека нова платформа. Исто толико стоји и питање да ли ће пред Србију формално стићи услов да призна независност Косова. Довољно је да једна чланица то стави на сто.
Стефан Сурлић са Факултета политичких наука каже да је први сценарио да, како се Србија приближава ЕУ, буде суочена са условом признања независности Косова, а други да Европска унија задржи флексибилност и каже да Србија има право на свој став, а да ће се Косово, због несагласја унутар ЕУ, третирати као ентитет.
„Треће је ово што се најављује као фазно приступање политике, институција и тако даље, да би Србија могла да бира степен повезаности са Европском унијом, а са друге стране могла и даље да одржава свој положај по питању статуса Косова“, наводи Сурлић.
Оно што извесно Унија жели да избегне јесу ствари на којима се већ опекла. Свака чланица мора да да сагласност за пријем нове, а ту се отвара простор за условљавања. Примери су Бугарска и Северна Македонија, а пре тога Словенија и Хрватска.
Страхиња Суботић из Центра за европске политике каже да Мишел зна да је без кредибилне перспективе чланства, без наведене године, тешко очекивати да се билатерални проблеми олако решавају.
„То је један снажан политички подстицај да се реше ти проблеми, јер видели смо да када нема политичког потстицаја, дијалог стоји у месту, а када дијалог стоји у месту, ране се отварају. Мислим да је он ту добар корак направио. Он је нама слао поруку, а такође, хтео је и да притисне државе чланице да се интерно Унија реформише, како би била спремна за даље проширење, јер Макрон и друге државе чланице помињу да тренутно нису спремне за даље проширење“, указао је Суботић.
Клаузула о поверењу као решење
Као најефикасније решење, аналитичари виде убацивање клаузуле о поверењу у акт о проширењу који је једнаке правне снаге као и оснивачки уговори. О томе би морале да се изјасне и чланице и кандидати.
„Важно је само да фокус не буде увек само на политичком, јер се у јавности у Србији представља да је само политички услов тај који треба испунити, а да Србија и остале земље Западног Балкана увелико испуњавају стандарде за чланство ЕУ. Значи, то је једна лажна дилема. Наравно да не треба занемаривати тај политички сегмент, али питања владавине права, питања економског просперитета, достизања просека Европске уније, треба да буде приоритет на агенди када говоримо о приступању ЕУ“, подсећа Сурлић.
А када би тај приступ требало и да се деси чуло се из Брисела више пута. Бивши председник Европске комисије Жан Клод Јункер 2018. је говорио о 2025. Мишел сада о 2030. години.
„Председник Европског савета има већу тежину када је у питању могућност прављења оваквих стратешких искорака. Мислим да ће до краја године ово што је Шарл Мишел предложио, да ће Европски савет и усвојити. Дакле, ту се сад води битка. Да оно што је речено заиста се стави на папир и за шта заиста можемо сви да се ухватимо“, рекао је Суботић.
А на папир би могло да се стави већ у децембру, када је заказан Европски савет и од кога сви много очекују.
Наредна година је за Брисел изборна, и ако се пре тога не направи искорак, кажу, биће то још једна година пропуштених шанси.
Извор: РТС
