Издвајамо Православље

ДАНАС СЛАВИМО ПОСЛЕДЊЕГ СРПСКОГ ЦАРА ИЗ ЛОЗЕ НЕМАЊИЋА: Обавезно урадите ову једну ствар

Урош је владао од 1355. до 1371. године, а епитет „нејаки“ у народу је добио зато што се за његове владавине распало тадашње велико српско царство

Српска православна црква данас обележава Светог Стефана Уроша Петог Немањића, последњег цара Србије и последњег владара из лозе Немањића, пошто није имао својих директних потомака.

Региструјте се на првој српској друштвеној мрежи Србсбук

Стефан Урош Пети је син цара Душана Силног, једног од највећих српских владала с којим се наша држава простирала све до Епира и Тесалије у данашњој Грчкој.

Урош је владао од 1355. до 1371. године, а епитет „нејаки“ у народу је добио зато што се за његово време распало тадашње велико српско царство. Урош за време своје владавине није успео да Србију заштити ни од спољних непријатеља, ни од унутрашњих немира.

Највећи противник био му је Симеон Немањић, полубрат Душана Силног који је се чак прогласио независност у половини царства којим је владао, упркос томе што су Уроша на државном Сабору 1557. године подржали челници Српске православне цркве и властела.

Још за време своје владавине, Урош је добио савладара Вукашина Мрњавчевића. Пошто Урош није имао потомке, престо је касније требало да наследи Вукашинов син Марко Мрњавчевић.

Урош Нејаки умро је под неразјашњеним околностима 2. или 4. децембра. Српска православна црква прихватила је верзију по којој га је у лову, када се сагнуо да попије воду из реке, убио лично Вукашин, који је пошто-пото желео да преузме престо.

СПЦ је Уроша Нејаког прогласила за свеца и мученика тек два века после његове смрти. Расправе око тога да ли је Урош заслужио да добије титулу свеца или не трају и данас, а главни аргумент критичара је да се после његове владавине Србија распала на много малих деспотовина.

Као што за живота није стекао довољно поштовања, Урош ни после смрти није имао углед који је достојан једног цара. Његове мошти најпре су лежале у манастиру Светог Уроша у Неродимљу. Потом је српски монах Христифор 11. маја 1705 Урошеве мошти пренео у манстир Јазак. После су из Јазака Урошеве мошти преношене у Врдник, па у Крушедол, па су опет враћене у Јазак.

За време Другог светског рата, из страха да ће усташе уништити посмртне остатке последњег српског цара, мошти Уроша Нејаког кришом су пренесене у Саборну цркву у Београду, где и данас почивају.

Извор: Телеграф.рс