Знања којима се савремена медицина води сужавају маневарски простор, јер ниједна болест не може да се излечи само једним приступом, каже доктор Бранимир Несторовић, који од живота ствара уметност.
– Често цитирам Орсона Велса из филма „Трећи човек“, који каже да се у Италији била ренесанса, убијали се, тровали, ратовали, па су направили највећа светска уметничка дела, а Швајцарска је имала 300 година мира и направили су од Швајцарца кукавицу. Изгледа да треба нешто да те жуља, да мораш да имаш неки камичак, неки мотив да радиш. Ако ти је све потаман, онда ради принцип лењости. Када је све удобно немаш потребу ништа да радиш. У суштини, живот су искушења – каже у интервјуу за Ало професор Бранимир Несторовић и додаје:
– Док сам био млађи, успех је био оно што се види: напредовање, новац, кола… Међутим, када човек све то добије, схвати да ту не лежи задовољство. Највише сам склон да прихватим дефиницију Владете Јеротића да је православље процес усавршавања себе. Сви ми имамо исти циљ: да постанемо најбољи што можемо.
Несторовић каже да су спољне манифестације успеха су краткотрајне, склоне ерозији и празне, а потреба за њима је заправо психопатска.
– Акумулација материјалног помало указује на жељу особе да је други мрзе. Психопатска је жеља да поседујеш ствари због којих ће ти други завидети. То је и жеља да се другима покаже да су мање вредни. Тај нагон за профитом екстреман је јер ће, рецимо, фирма која добро послује да отпусти 100-200 радника ради још две или три милијарде добити. Разарају се породице, животи и будућност људи, што је поптпуно несхватљиво.
– Једно време сам био доста упућен на удружење које је окупљало родитеље, децу и лекаре и то је заиста инетересантно искуство. Организована су дружења, излети и све је било потпуно немедицински, а пружило је фантастичну прилику да се родитељи повежу са лекарима, да сви постављају питања без бојазни. Чини ми се да нам је саборност једини спас. Ми смо мали народ, народ задруга и малих удружења у којима може да се негује солидарност. Данас сваки медиј или бренд практично васпитава своју сопствену армију потрошача, формира своју циљну групу а један од начина да се то масовно отупљивање избегне јесте управо саборност, култура малих али чврстих заједница.
Шта је знање и шта је циљ знања? И да ли су генерације које подучавате спремне да прошире видике или прате сигурне системске стазе?
– Данас се много учи, а мало зна. Како је говорио један мој стари професор: „Како стари певају, тако млади цвркућу.“ Мислим да медицина није збир чињеница. Њој само недостаје кохерентан поглед на човека. Скоро нигде не постоји уметност комуникације са пацијентима.
Изгледа као да се лекари стиде да се баве нечим што није класична америчка медицина?
– Плаше се вероватно свог незнање које опет произилази из неспремности да се знање прихвати, те ништа и не знају о принципима по којима функционише хомеопатија или фитотерапија. Опет, за мене је непојмљиво да се лекар без емпатије бави медицином. Он може да буде добар хирург, али ту нема правог излечења. Страшно потцењујемо ефекат самог процеса лечења и онда све пацијенте оболеле од једне болести трпамо на исто одељење. То за њих може да буде трауматично, посебно ако присуствују исечцима сопствене будућности које виде код пацијента у поодмаклијим фазама исте болести.
– То потпуно може да разори човека, да му одузме жељу за животом и мотив да се бори. Опет, знања којима се савремена медицина води сужавају маневарски простор, јер не верујем да било која болест може да се излечи само једним приступом. Сматрам да је потребно комбиновати и методе и терапије и разговор.
Жене су на вас имале снажан утицај, зашто мислите да је важно неговати тај женски принцип?
– Женски принцип је принцип нормалности и породице. Мушкарци су припадници култа идеја. Они су зарад идеја спремни да бомбардују градове или зидају мостове. Жене не функционишу на тај начин – оне ставрају сопствене кругове, односе. У књигама „Женски мозак“ и „Мушки мозак“, на пример, наводи се да је мушки мозак квалитативан: он иде по приоритетима и решава ствари од најкрупније до најситније. За жене је све истог реда важности, кажу да је то мозак поена, а свака пажња, сваки гест један је поен. При томе је потпуно небитно који је и колики гест. Било да се ради о куповини стана или поклоњеној ружи – то је један поен.
– Жене су супериорна бића јер су у суштини свега. Жене бирају за кога ће да се удају, а кажу да се удају за успешне мушкарце не толико због себе колико да би обезбедиле успешне очеве за своју децу. На тај начин стварају континуитет. Својим понашањем оне условљавају и понашање мушкараца, јер они све раде због жена, а то успут зачине великим идејама које су у суштини бесмислене. Мушкарци који у себи немају тај женски принцип, немају нежност и не знају да заплачу заправо су прилично опсани. Они су спремни да жртвују и себе и друге.
Он каже да је проблем што влада суштинско неразумевање између мушкараца и жена:
– Оне мисле да је важно како изгледају, а то је потпуно небитно јер ми целога живота тражимо своју другу половину, душу коју ћемо препознати као део своје, при чему је сасвим небитно тело које је носи. Док човек ради, функционише, око њега су људи који га цене и можда воле, али суштински зависе од њега. То није права емоција, нити мерило његове величине. Зато се величина човека мери и бројем људи који га се сећају. Важно је колики траг оставиш на другим људима. Као што ја у себи носим људе којих давно нема, али су ми много значили јер су препознали квалитет у мени и помогли ми, тако се трудим да и ја у другима препознам квалитет и помогнем им. Није безначајно наставити да живиш у другом човеку.
Каже за себе да је грешка у систему!
Како се борити против система који нас стално постројава и уштројава и да ли се ви борите или га трансформишете?
– Ја сам, заправо, грешка у систему. У савременој медицини систем од лекара прави роботе, не дозвољава им сопствено мишљење. Имао сам озбиљне проблеме и сукобе јер не могу да пређем преко нечега, као на пример током епидемије грипа. Био сам изричито против вакцинације, имао сам озбиљне разлоге за то. Упада у очи и то да се колеге плаше да иступе, да кажу своје мишљење, ако га уопште имају. Нико то не жели. Свака борба против система помало је борба са ветрењачама. Квалитетно трансформисати систем јесте процес који дуго траје и захтева велику упорност.
Извор: Република.рс
