Можете ли да се одрекнете живота у граду и замислите да станујете у брвнари на 1.000 метара надморске висине док су вам прве комшије медведи и вукови?
Управо такав живот воде Борис Шимурина (37) и Тереза Крафорд (40), који су се са своја два сина од септембра прошле године преселили на Тару.
Терезу која је Американка и Бориса који је из источне Славоније јавност је први пут видела у недељу у емисији „Сасвим природно“, аутора Јована Мемедовића, а они сада причају за „Блиц“ како изгледа живот ван градске буке, гужве, али и без људи. Како наглашавају, живот на планини насупрот граду је потпуно олакшање.
– Упознали смо се у Швајцарској при крају њене одбојкашке каријере. Једно време становали смо у Белгији да бисмо пре пет година дошли у Београд. Одувек сам имао жељу за одласком из града и животом у природи, а када сам упознао Терезу, схватања и воља за тим су се поклопили. На релацији Тара – Београд смо живели од априла 2015. године, да бисмо се у септембру прошле године у потпуности преселили на Тару – прича Борис.
Тереза се у Тару заљубила.
– Видела сам планине у Француској, тренирала сам и живела у Колораду и видела Роки планине, али Србија… прво људи и култура и онда природа спојена са слободом тих људи и културом за мене је било нешто јединствено – наводи Тереза.
Ова породица тренутно је у потрази за парцелом где ће направити своју кућу, а до тада живе у изнајмљеној брвнари окружени природом, шумом, чистим ваздухом, животињама. Борис ради као посредник између спортиста и клубова, а ови храбри људи гаје два коња и неколико паса, са којима се њихова два мала сина, Ранко (5) и Џексон (3), свакодневно играју. У марту би требало да добију принову.
– Ми смо друштвенији овде него док смо живели у Београду, где је тешко због гужве и обавеза уклопити време са пријатељима и бити опуштен. Пријатељи ми долазе чешће овде и ми када су рођендани одлазимо код њих. Старији син Ранко иде два пута недељно у Бајину Башту, где тренира карате и тамо има другаре. За то време ми се шетамо у граду или идемо у куповину. Деца нису изгубила социјалну ноту. Они су сада мали, али када буде дошло време за школу, план је да уче од куће јер најближа школа нам је на 13 километара од нас. То је могуће, што сам проверио и на сајту Министарства просвете. Тереза их већ сада учи кроз играње, напољу проводе доста времена и у контакту су са природом интензивно пет-шест сати – каже Борис.
У кући у којој живе имају све потребне услове за живот. Воду, струју, интернет и телефон, а како објашњава Борис, сваки дан на Тари је сличан другом.
– Ми имамо рутину која нам одговара. Будимо се око шест, можда мало касније. Онда се обави лична хигијена, Тереза учи са децом, а ја за то време радим неке вежбе дисања или одем у шетњу до језера Заовине – Борис препричава само делић једног њиховог дана.
Он са породицом жели да свој живот проведе на Тари, а осмислили су и пројекат „Повратак природи“, са циљем да приближе природу људима из града.
Сусрет са вуком
Како прича Борис за „Блиц“, пре отприлике два месеца имао је сусрет са вуком.
– Тај сусрет са вуком оставио је најупечатљивији утисак. Са мном су била три паса, а он је био са друге стране. Прво што ми је прошло кроз главу јесте „види срна“, па „ено га Вучко, мој пас“. Међутим није била ни срна, а ни Вучко. Њега сам држао на повоцу. Трећа мисао била је „ено га вук“, и таман што сам посегнуо за телефоном да га усликам, он је побегао у шуму. Дивља животиња те једино може напасти или у самоодбрани или ако има потребу за храном, а овде су оне добро ухрањене – објашњава Борис.
Извор: Блиц.рс
