Сакер, амерички војни аналитичар који живи на Флориди, написао је текст који вам преносимо у потпуности.
“Да ли мислиш да је његова процена тачна?“ је била тема е-мејла који сам недавно добио од доброг пријатеља. Е-мејл се односи на чланак Пола Крега Робертса “Једног дана сутра неће стићи“, у ком се тврди да је “америчка војска сада друга класа у поређењу са руском војском“. У овом чланку се затим наводи више руских система оружја који су очигледно били супериорнији од њихових америчких конкурената.
Мој одговор је био кратак: “У суштини да. САД дефинитивно имају квантитативну предност, али у погледу квалитета и обуке, Русија је далеко испред. Све то зависи од специфичних сценарија, али да.“.
Ова размена е-мејлова се одвијала након занимљивог састанка који сам имао са врло добро информисаним пријатељем који је инсистирао на томе да САД имају потпуну војну надмоћ над било којом другом земљом и да је једина ствар која је спречавала САД да искористе ову војну моћ била то што амерички лидери нису веровали у “бруталну и отворену употребу силе“. Па шта се дешава овде? Зашто иначе добро информисани људи имају такве потпуно контрадикторне ставове?
Прво, да се оградим. Да бих разговарао са било којим ауторитетом на ову тему, морао бих имати приступ многим класификованим подацима како о америчким оружаним снагама, тако и о руским. Нажалост, немам. Дакле, оно што следи је у потпуности засновано на отвореним/јавним изворима, разговорима са неким личним контактима помешано са неким, рецимо, образованим нагађањима. Ипак, уверен сам да је оно што следи чињенично исправно и логички анализирано.
Да сумирам тренутну ситуацију, рекао бих да чињеница да су оружане снаге у тешком стању распадања није невероватна сама по себи, као што је чињеница да је ова чињеница, коју је готово немогуће сакрити, скоро универзално игнорисана. Дакле, хајде да раздвојимо ово на “шта се догодило“ и “зашто изгледа да нико није тога свестан“.
Шта се догодило
Почнимо од почетка: америчке оружане снаге никада нису биле непобедива војна сила као што је америчка пропаганда (укључујћи Холивуд) желела да се верује. Позабавио сам се овом темом улоге западних савезника у мом “Писму мом америчком пријатељу“ и нећу све то понављати овде.
Рецимо само да је највећа предност коју су САД имале над свима осталим током Другог светског рата била потпуно нетакнута индустријска база која је омогућила производњу фантастичног броја оружаних система и опреме у скоро идеалним условима. Неки, да се тако изразимо, “патриотски“ Американци су то протумачили као знак “снаге“ и “супериорности“ капиталистичке економске организације док је, у стварности, то једноставно био резултат тога што су САД биле заштићене од стране два огромна океана (за разлику од њих, Совјети су морали да помере своју целокупну индустријску базу до Урала и још даље, а што се тиче Немаца, они су морали да производе под неуморном кампањом бомбардовања).
Суштина је била следећа: америчке снаге су биле боље опремљене (квантитативно и, понекад, чак и квалитативно) од других и могли су да прикупе ватрену моћ у количини која је за њихове непријатеље тешка за достићи. Ово је дало снажну предност америчким снагама, али је тешко да их је на било који начин учинило “бољим“.
После Другог светског рата, САД су биле једина велика индустријализована земља на планети чија индустрија није била разнешена у парампарчад и у наредних неколико деценија су уживале ситуацију која је била близу тоталног монопола. То је донело велику корист америчим оружаним снагама, али је убрзо постало јасно да у Кореји и Вијетнаму та предност, иако стварна, није нужно резултирала никавом победом САД-а.
После Вијетнама, амерички политичари су у суштини ограничили агресију на много мање земље које нису имале никакве шансе да се значајно одупру. Ако погледамо списак војних агресија после Вијетнама, јасно можемо видети да се америчка војска специјализовала за напад на беспомоћне земље.
Затим је дошло до колапса Совјетског Савеза, првог Заливског рата и Глобалног рата против терора, када су амерички политичари јасно веровали у своју пропаганду о томе да су “једина суперсила“ или “хипер сила“ и ангажовали се у потенцијално много сложенијим војним нападима, укључујући и инвазију на Авганистан и Ирак.
Шта нам све ово говори о америчким оружаним снагама:
Оне су велике, много веће од било кога другог
Имају неупоредиве могућности пројекције моћи широм света
Оне су високотехнолошке, што им даје велику предност у некој врсти сукоба
Имају средства (нуклеарке) да обришу блло коју земљу са лица земље
Оне контролишу океане и стратешке тачке
Да ли је то довољно за победу у рату?
Заправо, не, није. Све што је потребно за поништавање ових предности је непријатељ који је свестан њих и који одбија да води оно што ја зовем “амерички тип рата“ Недавни ратови у Либану, на Косову, у Авганистану и Ираку су јасно показали да добро прилагођена тактика углавном поништава наведене предности америчких оружаних снага или их, у најмању руку, чини ирелевантним.
Ако прихватимо Клаузевицеву тезу да је “рат наставак политике другим средствима“, онда постаје јасно да САД дуго, дуго нису освојиле прави рат и да листа земаља које су вољне да се отворено супротставе ујка Сему константно расте (а сада она укључује не само Иран и ДНРК, већ и Авганистан, Ирак, Јемен, Сирију, Венецуелу, па чак и Русију и Кину). То значи да постоји консензус међу земљама којима САД покушавају да запрете и малтретирањем их натерају на послушност, да и поред свих претњи и пропаганди САД нису ни близу толико страшан непријатељ као што неки мисле.
Зашто изгледа да нико није свестан тога
Иако се ово добро зна у земљама које САД тренутно претњама и малтретирањем покушавају да натерају на послушност, то се потпуно игнорише унутар самих САД. Већина Американаца, укључујући и оне добро информисане, искрено верује у то да су њихове оружане снаге “као ниједне друге“ и да би САД могле да униште било ког непријатеља који би се усудио на непослушност или на било који други начин пркосио АнглоЦионистичкој империји.
Углавном, када мојим саговорницима представим доказе да УСАФ, УСН и НАТО нису могли да поразе чак ни корпус српске војске на Косову, или да су у Авганистану перформансе америчке војске значајно инфериорније у односу на оно што је постигла 40. совјетса војска (са већином регрута!), они увек одговарају исту ствар: “Да, можда, али да смо желели, могли смо их напасти нуклеаркама!“ Ово је и тачно и нетачно. Потенцијалне државе које би САД могле напасти нуклеаркама се могу поделити у три категорије:
Земље које би, ако и саме буду нападнуте нуклеаркама, могле у потпуности обрисати САД са лица земља (Русија) или барем нанети огромну штету Сједињеним Државама (Кина).
Оне земље које би САД могле напасти нукларкама без страха од одмазде, али које би ипак могле нанети огромну конвенционалну и асиметричну штету Сједињеним Државама и њиховим савезницима (Иран, ДНРК).
Оне земље које би САД могле напасти нуклеаркама релативно некажњено, али које би САД такође могле уништити и са конвенционалним снагама, што коришћење нуклеарки чини бесмисленим (Венецуела, Куба).
И наравно, у свим овим случајевима, прва употреба нуклеарки од стране САД-а би резултирала фантастичним политичким потресом са потпуно непредвидивим и потенцијално катастрофалним последицама. На пример, ја лично верујем да би употреба нуклеарног оружја против Ирана озналича крај НАТО-а у Европи, јер би таква акција непоправљиво оштетила односе између ЕУ и САД. Исто тако, употреба нуклеарки против ДНРК би резултирала огромном кризом у Азији са потенцијалним затварањем америчких база у Кореји и Јапану.
Поента је следећа: америчке нуклеарке су једино корисне као средство за одвраћање против других нуклеарних сила, за све друге улоге су у суштини бескорисне. А пошто ни Русија ни Кина никада не би размишљале о првом нападу против САД-а, могли бисте рећи да су оне скоро потпуно бескорисне (кажем скоро, јер се у стварном свету САД не могу једноставно ослонити на ментално здравље и добру вољу других народа, тако да је, у стварности, амерички нуклеарни арсенал заиста витална компонента америчке националне безбедности).
Преостају морнарица и војска. УСН и даље контролише пучине и стратешке тачке, али то постаје све ирелевантније, нарочито у контексту локалних ратова. Поред тога, УСН су и даље тврдоглаво усмерене на носаче, што само показује да је стратешка визија далеко иза бироктратске и институционалне инерције. Што се тиче америчке војске, она је одавно постала нека врста подршке снагама за специјалне операције и маринцима, нешто што има смисла у малим ратовима (Панама, можда Венецуела), али што је потпуно неадекватно за средње и велике ратове.
Шта је са чињеницом да САД троше на “одбрану“ (читај “ратну агресију“) више од остатка света заједно? Сигурно се и то рачуна за нешто?
Заправо, не, не рачуна се. Прво, јер се већина тог новца троши на пуњење џепова читаве клаце МИЦ-паразита који зарађују милијарде долара из “богатог рудника“ који је обезбеђен смешно надуваним буџетом за “одбрану.“ Невероватна стварност је да у поређењу са САД, чак и украјински војни естаблишмент изгледа као само “умерено корумпиран“!
Мислите ли да претерујем? Поставите себи једноставно питање: зашто је Сједињеним Државама потребно 17 обавештајних служби, док остатку света обично треба 2 до 5? Да ли заиста, искрено, верујете да то има везе са националном безбедношћу?
Озбиљно, само чињеница да САД имају 5 пута више “обавештајних“ агенција него остатак планете, јасан је симптом истински астрономског нивоа корупције америчке “националне безбедности.“
У системима наоружања видимо случајеве у којима је главни приоритетт да се потроши што је више могуће новца, што је супротно томе да се достави систем наоружања са којим војници заправо могу да се боре. Када су ови системи ангажовани, они су углавном ангажовани против непријатеља који су две или три генерације иза САД-а, и то их чини да изгледају снажно.
Не само то, већ у сваком случају САД имају огромну бројчану предност (па самам тим и избор малих земаља за напад). Али, уверавам вас да је за праве војне специјалисте случај супериорности америчких система наоружања чиста шала. На пример, француски системи (као што су Рафале или Лецлерц МБТ) су често бољи и јефинији него њихови амерички еквиваленти, а самим тим и потреба за великим митом и великим “офсет споразумима“.
Руски војни буџет је мали, барем у поређењу са америчким. Али, као што су Вилијам Енгдал, Дмитриј Орлов и други запазили, код Руса је то много исплативије. Не само да су руски системи наоружања дизајнирани од стране војника за војнике (а не од инжењера за бирократе), већ је руска војска далеко мање корумпирана од америче, барем када се ради о великим сумама (по питању ситних сума су Руси и даље много гори од Американаца).
На крају дана, добијате неку врсту Ф-35 или СУ-35/Т-50 или, што је још важније, неку врсту додатног времена између неуспеха или једночасовног рада човека и времена лета које смо недавно видели од америчких и руских снага над Сиријом. Довољно је рећи да Американци нису могли ни помислити на то да спроведу толики број летова које је постигла мала руска вазухопловна радна група у Сирији.
Ипак, остаје чињеница да ако би Американци то желели, могли би задржати стотине авиона на небу изнад Сирије, где мала руска ваздухопловна група никада није имала више од 35 борбених авиона у једном тренутку: тренутно стање руске војне индустрије једноставно не дозвољава производњу толиког броја система колико би Русији било потребно (али се ствари полако побољшавају).
Дакле, овде имамо: Американце који преводе у квантитативном смислу; али у квалитативном смислу далеко иза Руса и сваким даном падају све брже и брже.
Да ли амерички војни команданти то знају?
Наравно да знају.
Али сећате ли се шта се десило Трампу када је поменуо озбиљне проблеме у америчкој војсци? Пропагандна машина Клинтонове га је одмах напала да није патриота, да “не подржава војску,“ да не понавља обавезну политичку мантру “ми смо најбољи, као ни једни други,“ и свакакве инфантилне бесмислице којима америчка пропагандна машина храни оне који и даље поседују ТВ код куће. Отворено и искрено говорити о стварним проблемима америчких оружаних снага ће вероватно бити вежба за завршетак каријере, а не начин за реформу безнадежно корумпираног система.
Постоји још једна ствар. Нећу се задржавати на тези да Американци нису довољно образовани да би разумели основну марксистичку теорију, али је чињеница да већина њих не зна ништа о Хегеловој дијалектици.
Стога, они ствари гледају на статичан начин, а не као процесе. На пример, када се сами похвале да имају “најмоћнију и најспособнију војску у историји човечанства“ (они воле ту врсту језика), они чак ни не схватају да ће та наводна супериорност неминовно произвести сопствену контрадикторност, и да ће та снага стога такође произвести сопствену слабост.
Начитани амерички официри, а њих има доста, схватају то, али је њихов утицај готово занемарљив у поређењу са мултимилирајдерском и корумпираном суперструктуром у коју су уроњени. Осим тога, апсолутно сам уверен да је ово стање ствари неодрживо и да ће се пре или касније појавити војни или политички лидер који ће имати храбрости да те проблеме реши фронтално и покушати да реформише тренутно окамењени систем.
Али предуслов за то ће вероватно морати бити огроман и неизмерно срамотан војни пораз САД-а. Лако могу замислити да се то деси у случају да САД нападну Иран или ДНРК. Могу гарантовати да ће америчко руководство, ако постану довољно суманути, покушати да нападне Русију или Кину.
Wебтрибуне.рс
