Њено дирљиво писмо сину преносимо у целости:
„Сине знам да немаш времена да ме обиђеш, да питаш како сам, да назовеш или се јавиш на мој позив. Знам како је то кад си заузет, уморан, под стресом. Ох знам ја то добро. Ипак сам те родила и одгајила, а то је кажу највећи посао на овом свету. Посао једне мајке. Изгледа да нисам успела у том послу. Нисам била добра мајка и зато те не кривим што си ти такав какав јеси, не бих могла да напишем да си лош син никад. Никад те не бих могла окривити за твоје грешке и пропусте, али ево ваљда сама себи морам да кажем како сам лоша мајка. Да сам била боља мајка можда би ме посетио некад док лежим овде у болници на интензивној нези, кажу да ми је боље али знам ја добро да одавде нећу изаћи жива и пре него одем са овог света волела бих да видим оно највредније што сам овом свету оставила – тебе.
Али тебе нема. Морам сад сама са собом да водим ову битку, борбу и да сама чекам смрт. Истина, обилазе ме многи, моја сестра, твој отац, комшинице, али ти ме ниси ниједном посетио. Ти си моја љубав и твоја деца, међутим, немаш времена, далеко си, пут кошта пуно, ти зовнеш свог оца да питаш како сам, а заправо зовеш да питаш јесам ли? Јесам ли умрла већ једном, јесам ли преживела ноћ, јесам ли коначно отишла и кад је сахрана твоје мајке. Купићеш диван споменик у то сам уверена и лепо цвеће, одабраћеш црно одело скројено по мери негде у Француској где живиш као прави човек са својом женом и троје деце које никад ниси научио ниједну реч нашег језика. Они се неће ни појавити на сахрани жене коју су видели само неколико пута у животу. С њима никад нисам могла да причам, не знам француски, а ни енглески.
Пресекао си комуникацију са својим генима, земљом и наследством кад си отишао да радиш у Француску. Заборавио си на земљу напаћену ратом, сиромаштвом и никад се више ниси вратио. Паметно си то одлучио, али ипак ниси морао да све мостове запалиш иза себе… Али ето опет кривим себе јер сам ти рекла након што си дипломирао да идеш и не враћаш се. Опет сам ја крива за твоје поступке, понашање и одгој, а и јесам. Кажу да се све понесе из куће, а ти си из своје куће понео један кофер и моју слику у њему. То сам за тебе на крају – слика. Слика у новчанику, коферу, раму, а ускоро слика и на лепом леденом мрамору коју ћеш гледати док ме затрпава земља, а преко ње гомила цвећа која мени више ништа не значи, бићу под земљом, не видим цвеће, не мирише ми, не додирујем нежне латице белих ружа а црви ми излазе кроз лобању, очи и месо. Распадам се већ док сам жива, неће дуго требати да црви крену из мог меса, гној, смрад и распадање до костију, а онда у прах.
Кад си се родио болело ме као никад у животу, имао си више од 4 килограма и тада није било царског реза, морала сам да те родим скоро без икаквих лекова, та бол је цена да добијем тебе и за мене је била мала, једина брига си ми био ти. Чак и кад је доктор морао да ми маказама расече део доњег трбуха и кад сам толико крварила да сам изгубила свест кад си изашао из моје утробе, задње чега сам се сећала било је да плачеш и могла сам мирно да умрем. Нисам тад умрла, али ево умирем 36 година након твог рођења и сад плачем ја, а не ти. Ти ћеш плакати на мојој сахрани, сетићеш се нечега што смо радили кад си био дечак и расплакаћеш се, атмосфера је на сахрани једноставно таква и ипак си човек од крви и меса.
Питам се шта ћеш помислити кад бациш прву лопату земље, а она удари од мој ковчег? Хоћеш ли се сетити палачинака које си увек волео само са еурокремом, никад са џемом или шећером, и које сам ти пекла сваки четвртак? Хоћеш ли се сетити колико пута сам ти помагала око састава за основну школу, мењала ти завоје и облоге кад си био болестан, ишла по тебе након тренинга, сакривала новац од твог оца да поклоним теби, чекала те са кафом или чајем кад се вратиш из изласка…? Не знам чега ћеш се сетити и по чему ћеш ме памтити, али ја тебе сине памтим само по добрим стварима јер дете се воли какво год било. Ти си моје дете и све твоје грешке су моја грешка. Никад не бих могла да кажем ни помислим да је твоје рођење било грешка иако сам чула како сестре коментаришу да си никакав човек, лош син, ђубре…
Ти за мене ниси био грешка. Ти си за мене био једноставно нешто што се подразумевало. Као милион других ствари у животу које сам урадила јер се подразумевају. Удала сам се за твог оца јер је био један од најлепших и најбољих удварача које сам имала, био је ред да се удам и то сам обавила. Наравно волела сам твог оца, он је био велики радник, човек из добре фамилије, никад није на мене руку дигао ни повисио глас, а било је свега као и у сваком браку, а кад сам склопила брак логично је било да родим и дете. Нисам мислила уопште о томе да ли желим дете или не. Никад нисмо причали о тој теми. О тим темама се никад не прича, кад су људи након годину дана видели да немам бебу почела су питања, савети, рецепти.
Тад сам села са својим мужем и први пут након три године нашег познанства и године дана брака попричала о деци. Он ме посматрао и рекао да сама одлучим. Њему је добро и овако. Била сам препуштена сама себи. Обоје смо били здрави, али детета није било, а онда изненада једног дана сам схватила да сам трудна. Да носим тебе. Дете. Своју крв. И заиста смо те волели. Иако смо живели скромно у радничкој класи имао си све што и твоји пријатељи, завршио си факултет, нашао девојку, посао, одрастао, али кад си био дете био си само мој.
Нема броја ноћи кад сам устајала до твог креветића и дизала те до својих груди, нисам знала да имам толико снаге, да имам толико живота све док ти ниси дошао у мој живот. Колико год да сам уморна била увек бих за тебе нашла снаге да устанем, узмем те у руке и носим на прсима док из мене тече млеко, храна, живот који си црпео из мене је само растао као и ти. Мајке могу све. Био си добра беба. Добар дечак као и сви дечаци знао си правити проблеме. Крао си жваке као мали, а ја сам онда ишла да платим, пао си из математике па сам с тобом учила до касно и узела ти часове математике, водила те зубару и чекала те, чекала да завршиш са тренингом, вечером да оперем тањире, са изласком да видим јеси ли читав и здрав, чекала резултате твог пријемног испита, чекала сам цео твој живот на нешто кад си ти у питању зар не?
Живот мајке се сведе на чекање. Чекала сам да затрудним, родим, одгајим и створим човека од свог детета. А између свега тога мој живот је био на чекању. Знаш некад сам се бавила аранжирањем цвећа, радила сам у цвећари, са страшћу, увек су моји букети били бирани за свадбе, рођендане и све свечане прилике. Правила сам скупе букете. Газдарица ме увек критиковала како превише трошим материјала али кад би видела како моја роба увек иде прва попустила је, радила сам скупе аранжмане, познавала цвеће, методе рада и врсте аранжмана. Онда сам узела пола године паузе кад си се родио, па још пола и на крају одустала од тога на наговор свог мужа, и нисам се много двоумила.
Заваравала сам саму себе да ћу код куће радити за своје муштерије, али увек ти је нешто требало, плакао си, звао ме, пао си, разболео се, било би ти досадно, а онда сам одустала од свега и посветила се теби. Да сам те барем одгајила како треба. Где сам погрешила?
Сад на самрти мислим да је прва грешка везана за тебе као и све остале грешке била у мени. Сећам се кад сам одлучила да заиста желим дете. Нисам те хтела из љубави морам признати. Прво сам мислила како ћеш доћи као дар од Бога, а тада су кренули проблеми јер нисам остајала трудна и онда сам довела у питање да ли желим дете или не. Јер другачије је женама које остану трудне без стреса, трудноћа као последица љубави је неупитна, природна и иде некако нормално без сувишних питања. Али ја сам била доведена у ситуацију да морам пити лекове како би остала трудна и тад сам се запитала по први пут у једном парку док сам јела сендвич и пила сок – желим ли ја бити мајка?
Посматрала сам децу на љуљашкама, бициклима и родитеље који седе на клупама, чекају да се деца изиграју, да се смире, да им досади и да их воде на ручак. Тад сам схватила да ме ти призори не додирују у срце, не игра ми око срца, нисам се препознала у томе, али моја мајка је увек говорила да морам да родим и имам некога ко ће ми додати чашу воде у старости. Иронично – медицинска сестра ми додаје воду коју нисам родила и не познајем је, а мој син… Где је управо сада?
Твој одгој је био моја ствар, а твој отац је био ту да попусти, да се с тобом игра, вози, да те учи да пуцаш, пијеш и како са женама. Ја сам била споредна све време заправо. Неко ко чисти, пере, кува и спрема а твој отац је био тако расположен за тебе поготово кад си порастао, играо лопте, возао мотор, доводио девојке и хвалио се резултатима утакмица које си играо. Ја сам нестала некако у страну. Више ти нисам била потребна као некад и хтела сам да се бавим нечим, да се вратим цвећарству али кад сам покушала толико сам живчана била и схватила сам како ме сад то чини нервозном, напетом, раздражљивом.
Није ми нико сметао док сам правила аранжмане од вештачког цвећа, али стално сам осећала како ми нешто треба, како ћеш ме позвати, тражити фластер, парче маслаца са шећером, омести ме у послу и тако сам бацила све у смеће. Нисам могла да будем мирна, сталожена, концентрисана јер сам мислила увек на количину прљаве овеће, кување ручка, чишћење и на твоје оцене. Све сам ти пружила, а опет нисам ти пружила довољно. Можда сам требала другачије с тобом? Не постоји приручник за родитеље само сам пратила инстинкт и слушала савете.
Рекла сам ти кад си напунио 23 године и дипломирао да одеш и помогла ти око кофера, хтео си да идеш, да радиш у Француској, а ја сам ти помогла, као и свака мајка било ми је то најтеже у животу, али поштовала сам твоју одлуку и наравно тај дан сам чекала да одеш са празнином у себи у коју тек треба да паднем. И то се десило. Отишао си са татом на аеродром. И све је било у реду, месецима смо причали три пута седмично, нашао си посао, слао си слике, а онда упознао своју жену, ниси хтео велику свадбу и све је било решено на брзину, тако то у Европи раде. Твој отац је био разочаран јер је хтео да има огромну свадбу пред кућом, са свирачима, плесом, пићем и храном, али твоја жена је то љубазно одбила и ми смо то прихватили. Било је лепо твоје венчање, нашли сте диван ресторан, позвали нас у Француску и ту сам схватила да више ниси мој већ њен. Да си велики дечак, мушкарац, човек са послом, новцем и статусом. Посматрала сам те како се понашаш за столом, како се опходиш према конобару и особљем, хтела сам те опоменути и рећи да си дрзак, али онда сам се сетила како сам то требала раније, кад си био мален увек си био дрзак према продавачима сладоледа, балона и лизалица, али био си дете, био си ми сладак такав, а сад си човек и… ниси.
Већ тада сам схватила како су те новац, успех и статус покварили. Међутим за мене лично то није било ништа страшно. Ти си моје дете. Такав си какав си и не бих те мењала ни за шта, али ипак ми је било жао оног конобара којем си дрско одговарао на његове љубазне предлоге, човек је само радио свој посао… Брзо си одрастао, а ја то нисам видела. Јер сам као што рекох увек чекала, чекала, чекала. Сад ми је жао што сам чекала на твој живот док је мој пролазио.
Али сад у овој ситуацији је прекасно. Сад је за све прекасно осим за речи. Мој сине ја сам чекала читав живот на тебе, сад поново чекам да дођеш, али то се неће десити и с тим сам се помирила. Кад имаш рак са свиме се помириш. Умирем и сад уместо тебе чекам смрт коју и ти чекаш. Очекујеш позив сваког трена, а онда ћеш сести на авион и доћи да ме затрпаш земљом.
Нећеш више чекати, а нећу ни ја. Ипак једна ствар ће остати иза мене на овом свету вреднија од тебе, а то су твоја деца. У њима ћеш наћи моје очи, покрете, облик носа, усана, неки детаљ који је преживео и мене и тебе и живеће још столећима кад нас не буде. Једног дана ћеш видети своју мајку у очима своје кћери, у гласу, покрету или осмеху и она ће једног дана чекати као што ти сада чекаш, можда будеш сретан довољно, па буду брижне, пажљиве и стрпљиве, али сумњам. Јер од тебе су виделе и научиле све, па ће тако на теби то и применити. Урадиће исту ствар коју ти мени радиш и коју сам ја урадила свом оцу. Оставиће те и чекати да умреш. Ох да… И ја сам то урадила свом оцу алкохоличару кад је лежао у болници, ипак ја сам имала довољно милости и храбрости да га обиђем пре него што је повратио властиту јетру и умро.
Кад сам стајала поред његовог кревета једино што ми је рекао било је да сам иста мајка. Иста жена коју је годинама малтретирао и ударао. Погледала сам га и окренула се. И дочекала исту судбину. Нисам била алкохоличарка, нисам те злостављала, али као је то сад битно. Тебе нема на крају, а ускоро неће бити ни мене. Једног дана ћеш видети у својој деци оно што сам ја. И надам се да никад неће доћи дан да доживиш од своје деце оно што си сада ти.
Твоја мајка.“
Фото: pixabay.com
Извор: ексклузива.ба
