Сви кажу да је клица крвавог трага од Либије до Јемена и Пакистана у никад разрешеном спору Израела и Палестинаца, и делом су у праву. Али, сукоби који пламте на том простору (а и шире, прескочили смо Сомалију, Нигерију) у својој су бити много више од тога.
Реч је о унутарарапском и унутарисламском сукобу који је инициран америчком интервенцијом у Ираку 2003. и ојачан Арапским пролећем у коме је постало јасно да сфере моћи и власти могу да се мењају. И стога све ове сукобе треба гледати и у религијском и у историјском контексту, али пре свега они су само и искључиво класична борба за власт и контролу.
1. Либија: Истерали ИСИС, али сада се боре за власт
Током целе године трајала је тешка борба за избацивање терориста тзв. Исламске државе из града Сирта. Добра је вест да се у томе у великој мери и успело, да су сада постројења за извоз нафте сигурна и да црно злато путује, што значи да ће бити новца. Проблем је што су се терористи разбежали, и то према Тунису, али су тамо заустављени, да би затим кренули пут сахарског југа Либије над којим нико нема контролу. Тамо се, према последњим информацијама, престројавају. Дотле, пак, никако да се реши питање централне власти због спора између Триполија и Тобрука, а као протагониста се искристалисао генерал Калифа Хафтар који је добио и подршку Русије и не жели да препустити исток земље Западу.
2. Египат: Муслиманска браћа и Синајски вилајет
Генерал Абдел Фатах ал-Сиси био је сигуран да ће земљи вратити безбедност. Јер то најбоље зна, за разлику од економије где је имао разне неуобичајене предлоге – на пример, да сваки становник недељно уплати фунту држави. Но, пао је управо на питањима безбедности јер већ две године никако да искорени Синајски вилајет, франшизу тзв. Исламске државе која је одговорна и за убиство Хрвата Томислава Салопека. Осим њих, који редовно наносе бројне жртве снагама безбедности, и даље активно, али у подземљу делују Муслиманска браћа чији млади, незадовољни чланови не презају од терористичких активности. А уз то се још и посвађао са Саудијском Арабијом те остао без јефтине нафте, пише Јутрањи.хр.
3. Израел: Претња су и даље Хамас и Хезболах
Премијер Бењамин Нетањаху успешно балансира у својој влади препуној радикалних десничара и у односу на његова стајалишта. Палестинци су и даље проблем, ову су годину обежили бројни напади ножевима у којима су гинули или су рањени израелски војници, а из појаса Газе зна да долети покоја ракета, срећом непрецизна. Права је претња Сирија у којој се и даље не види смер разрешавања кризе, али засад ни једна страна не размишља да се замери Јерусалимом. Јер, кад је год покоја ракета долетела на Голан, одмах је уследила болна ваздушна одмазда. Ово ће потрајати, а Нетањаху се нада да ће му Доналд Трамп дати подршку око анексије источног Јерусалима.
4. Јордан: Све је ближе да га увуку у ратове
Прошла недеља је била крвав и тежак дан за јорданску Краљевину. У граду Караку је у нападу милитаната убијено десет особа, међу којима и канадска туристкиња, а била је и талачка криза. Власти су коначно разбиле терористички напад, али још увек није објављено ко је организатор. Краљ Абдулах настоји на сваки начин да сачува земљу од увлачења у сиријски и ирачки рат, али интереси бројних терориста управо су супротни – хаос у Јордану отворио би врата према Израелу, па и Египту. У том случају, више се не би могао проценити досег кризе. Управо је то циљ јер би се преко Јордана повезала бојишта на истоку с онима на северу Африке. Познато је да у Јордану има ћелија тзв. Исламске државе, а и других терориста спавача.
5. Турска: А требало је да буде фактор стабилности
Председник Реџеп Тајип Ердоган имао је сјајну прилику: остварити примирје с Курдима и онда деловати као фактор стабилности у целом региону. Али, уместо тога наново је отворио рат са Курдима, посвађао се са осталим државама укљученим у сукоб у Сирији (Русија, Иран, чак и САД), а онда на своју руку ушао војно и у Сирију и у Мосул. Циљ је више него јасан: осигурати стратешке турске интересе – да се на граници са Сиријом не формира курдска држава, а да се Турска што чвршће утврди око Мосула. Велико је питање шта ће од тога успети, посебно у ситуацији када је на домаћем плану на удару терориста, а интереси му се не поклапају ни са једним од актера на ирачком и сиријском простору.
6. Сирија: Алеп је уништен, али рату се не види крај
Рат у Сирији је најзорнији пример дубине и размера сукобљених интереса. И неспремности било кога да одустане, да пристане на разговор, да заборави на досадашње жртве, патње и страдања те да тако постави предуслове који би довели до престанка погибије људи. Рат улази у своју шесту годину, мртве је више тешко и избројати, слике измучене деце више нису ни вест. А крај се и даље не види. Башар ал-Асад се докопао Алепа, прецизније онога што је од њега остало, и сад је питање шта ће даље и како ће се договорити са својим савезницима, Русима и Иранцима, и шта ће понудити Курдима да зауставе Турке. Исламска држава му не смета, њих ће препустити „коалицији“, а он ће чувати свој сада моћан положај и опет бити важан актер.
7. Ирак: Кључ будућих веза шијита и сунита
У лето 2014. године трупе тзв. Исламске државе у једном дану прегазиле су Мосул, двомилионски град, па је баш у Мосулу Абу Бакр ал-Багдади прогласио калифат. Иран и САД су у паници утрчали на терен јер и пад Багдада није био немогућ. Затим су поставили нову владу, реорганизовали војску и почели мало-помало да потискују џихадисте. Сада траје борба за Мосул. Сви су знали да неће бити ни лака, ни кратка, али сви верују да ће бити успешна. А тек онда стиже прави изазов: како обезбедити да сунити и шиити наставе да делити исту државу, да почну једни другима да верују, да граде заједничку државу. Шиити тврде да су сви сунити за Исламску државу, а сунити, пак, да их шиити желе две да их побију. Курди гледају и чекају. Хоће ли опстати држава или ће се крвљу цртати нове границе?
8. Јемен: Рат на рубу који воде Иран и Арабија
Јемен је био земља без праве власти док је њиме три деценије владао Али Абдулах Салех. Прецизније, владао је нафтом док није исцрпљена и лукама које доносе новац. Остало га није занимало па је постао уточиште за терористе Ал Каиде. Тад су се заинтересовали Американци и башу Јемену убили другог најопаснијег иза Осаме бин Ладена, Анвара ал-Авлакија. И обезбедили миран пренос власти. То се није допало Ирану који је заштитник Хутија па их је наговорио да се побуне, а уз њих је стао и развлашћени Салех. И ето рата у који су се укључили и Ал Каида и Исламска држава која тражи место за деловање ако/кад се уруше Рака и Мосул. А Саудијска Арабија подржава новог председника Мансура Хадија – па је тамо у сукобу с архинепријатељем Ираном.
9. Авганистан: Талибани чекају да сви странци оду
Све је почело совјетском интервенцијом 1979. године и није се зауставило до данас. Након напада на Ирак појавила се нада да ће се стање мало смирити, али управо обрнуто – хаос настао у регији само је подстакао талибане да се регрупишу и крену да остварују свој интерес: вратити се на власт коју су због америчке интервенције изгубили 2001. године. Талибанима су убијали вође, али су они бирали нове, мало се свађали, али се онда окупили око главног циља – отерати странце. После ће делити плен. Власт влада само у Кабулу, а улазак тзв. Исламске државе у земљу спречавају управо сами талибани.
10. Пакистан: Заиста најопаснија земља на свету
Имају атомску бомбу. Више њих. А у свађи су са суседном Индијом око Кашмира и само ове јесени тамо је изгинуло више од сто људи. Сви се боје и да помисле шта би било да дође до четвртог рата, да ли би један од њих, ако почне да губи, посегнуо за „Бомбом“. Проблема има и с Ираном који жели контролу над Авганистаном, а жели је и Пакистан. Заправо је само Кина прави савезник.
Кад се свему томе дода да не воле свога премијера Наваза Шарифа, кога је ослабила вест да је петљао с новцем преко Панамских папира, и да је војска најмоћнија снага у земљи, отварају се нови страхови. Тајна служба ИСИ верује да контролише све терористе којима пружа уточиште, а често се догоди да јој тзв. Исламска држава побије десетине људи.
Извор:Јутарњи лист
