У Анкари је 29. децембра прошле године постигнут споразум чије је спровођење почело истог дана уз турске и руске гаранције. Том приликом је договорено да прекид ватре означи почетак приступања политичком процесу за решавање сиријске кризе, који би требало да почне крајем јануара ове године у граду Астани, главном граду Казахстана, између сиријског режима и опозиције.
Али, по чему се овај споразум разликује од претходних? Зашто би се турски и руски труд могао показати успешним у решавању сиријске кризе, док сви ранији покушаји да се сиријска криза оконча нису уродили плодом? Постоје ли овог пута неки другачији показатељи?
Према поменутој процени ситуације, у успех руско-турског споразума се полажу веће наде, јер је дошло до зближавања између Русије и Турске. Такође, укључивањем Ирана у ово питање смањује се могућност опструисања споразума са њихове стране, јер се признаје ирански утицај на сиријски режим, упркос уздржаности коју Техеран показује у погледу руско-турских потеза.
Русија жели – пошто је својом интервенцијом довела до промене равнотеже снага на терену – да потврди како је способна да ради на изградњи мира на темељу размера утицаја и доминације коју има у Сирији и међу регионалним актерима.
Што се тиче Турске, ова држава сиријску кризу види као опасност за своје јединство и стабилност у контексту све већих безбедносних претњи као резултат наставка сукоба. Турска води два рата у исто време: против Исламске државе и Курдистанске радничке партије, док америчка подршка Курдима повећава турске страхове да би могло доћи до оснивања курдске националне државе на северу Сирије.
Али, упркос свему, и даље постоје велике потешкоће које би могле да препрека на путу постизања решења за ову кризу. Могло би доћи до избијања нових сукоба пре него што се стигне до ове тачке, због различитих очекивања која имају супротне стране овог договора када је реч о природи решења и излазима из кризе.
