“Турска је сама. Прво ћемо прегледати расистичке разлоге за то. Да је 39 мушкараца и жена убијено на Стару годину у Паризу, Бриселу, или Берлину, насловнице би их биле пуне три или четири дана. Али будући да је ово Турска, муслиманска земља, чије становништво није онолико бело као хришћанско, наслови су се пуно брже изгубили. Није наша ствар, рекли су западњаци.
Ту су и политички разлози. Турска је некад хтела да се придружи Европској унији. Сад више нису толико сигурни, а и ко може да их криви? Њихова садашња политика је да прихватају мото ЕУ-а за затварање мора избеглицама, захтевају укидање виза за своје грађане, па се договарају с Русијом и Кином”.
Превртљиви Ердоган
“За човека који је наводно носталгичан за старим турским царством, Ердоган у спољној политици наступа анти-османски. Сматра да ће се с Трампом у Белој кући провући без критика. То и јесте део проблема: Ердоганово савезништво је превртљиво. Прво сруши руски млазњак, па се улизује Путину, воли Асада на почетку рата у Сирији, а касније га мрзи, додворава се ЕУ-у, а касније пљује Унију.
Шта је следеће? Још масакра? Наравно. Још покушаја државних удара? То није сигурно. Масовна хапшења у највећој војсци НАТО савеза служе како би се спречио успешнији државни удар – удар у којем би и сам Калиф могао да заврши у затвору. Или горе”, закључује Фиск.
