Потресни видео, који је за неколико дана видело скоро 150.000 људи из целог региона, сведочи о племенитости усред крваве битке, ратне 1994. у босанској врлети.
– Овај велики човек, Алија Ћосић, ризиковао је свој живот да би спасао мој. Поклонио ми је живот и ја не могу да му се одужим. Могу само да му се захвалим. Пријатељу, хвала ти на поклону – рекао је Владо Гајичић, пред 400 гостију на свадби свог сина, присећајући се битке у којој је, услед тешког рањавања, изгубио вид.
Његов спасилац Алија Ћосић, носилац „Златног љиљана“ за ратне заслуге у Армији БиХ, резервни официр коме су у рату погинула два брата, седео поред Владе, на почасном месту. Цела свадба је плакала. И Алија је, изненађен, пустио тешку мушку сузу.
– Нисам ја велики човек, него мој пријатељ Владо, јер је јавно послао поруку доброте. Данас добри људи ћуте, а они други галаме на сав глас – каже Алија.
Након што је видео из Бањалуке постао хит у региону, примио је, каже, више од 2.000 порука: на ћирилици и латиници, шпанском и енглеском, у стиху и прози. И све су биле позитивне.
Необични ратни другови срели су се 22. октобра 1994. на фронту код Купреса, у акцији у којој су, вероватно, пуцали један на другог. Алија Ћосић, предратни трговац и ронилац из Јајца, пролетер немирног духа, имао је 34 године и био командант батаљона у Армији БиХ. Владо Гајичић, пет година старији монтер из Подршнице код Мркоњић Града, домаћин и отац двоје мале деце, је на другој страни фронта био борац Војске РС.
Битка је била жестока. Владо је тешко рањен. Експлозија гранате, бол у очима, глава обливена крвљу. Три сата је лелујао између живота и смрти и са зебњом ишчекивао: да ли ће искрварити, бити заробљен, убијен…
– Могао наићи неки крвник, да ме мучи, масакрира. Али имао сам срећу. Алија ми је пружио руку, помогао ми је да сиђем до раскршћа, позвао санитет, побринуо се да будем смештен у болницу – каже Владо.
Алија тврди да тог дана није урадио ништа нарочито, само је поступио како налаже морал и Женевска конвенција.
– Зар је то неко херојство! Било је је људи у прошлом рату, који су починили веће подвиге, али се о њима не зна. И шта је, уосталом, требало да радим! Да се светим, за погинулу браћу! Таман посла, нисам нечовек – каже Алија, који је у рату три пута рањаван. У грудима и данас има 17 гелера.
После рата је, каже, „подвукао рефу“ и одлучио да све лоше заборави. Са супругом Шемсом живи у Јајцу. Узгајају псе ротвајлере, путују, друже се са људима свих вера и нација.
-Политику избегавам, телевизију не гледам, доста ми прича о референдумима и ревизијама – каже Алија.
Његов ратни друг Владо Гајичић живи у Бањалуци, са супругом Душанком. Након ратне голготе, поново су се скућили, имају двоје одрасле, факултетски образоване деце.
Ипак, те језиве ратне дане још памте. Након рањавања, Влади су болници у Зеници извадили једно око, надајући се да ће друго бити спасено. Али није. Када је размењен, у Београд су му на ВМА извадили и друго.
Док је био у зеничкој болници, Алија му је донео понуде и сат „сеико 5“, који се затекао код Владе у часу рањавања.
– Хтео је да ми врати сат, али сам рекао га задржи, за успомену. Он је мени поклонио живот, ја њему сат – каже Владо. Доктори, који су се у ратној болници нагледали свега, плакали су.
Након свега, Владо је, слеп, са двоје мале деце, морао у избеглиштво.
Његова супруга, која никад до тада није села за волан, повезла је на трактору, оно што је, у метежу, на брзину спаковала. Све што су као млади људи стекли напорним радом, пропало је.
-Мој је Владо дочекао да буде слепи бескућник – каже Душанка.
Али, кад је рат стао Алија и Владо су настојали да поново успоставе контакт. Преко Мухарема Хамзе, његове супруге Загорке и њихове деце, вест је путовала, преко Брчког, Гламоча, Јајца… компликована прича!
Углавном, 1996. у Бањалуку стиже порука: дођи у толико сати у Језеро, на линију раздвајања. На тада чувеном „Шентиљу“ Владо је поново стегао руку Алији. Од тада су се ретко сретали, али су се пазили, како је ред међу пријатељима: честитке за Божић и Бајрам, телефонски позиви, вести из породичног живота. Тако је стигла и позивница за свадбу.
– Нисмо се обилазили, колико је требало, али, шта ћете, живот, борба. Ја сам човек инвалид, тешко ми је да идем из своје куће, али Алији су наша врата увек отворена. Нека дође, кад год жели, биће нам драг гост – поручује Владо Гајичић.
Људина
Комшије Даница и Перо Павловић, кажу да их Алија пази, као да им је рођени син.
– Кад сам чуо шта је у рату урадио, верујете, нисам се изненадио, јер знам каква је људина – каже чика Перо.
Извор: Блиц.рс
