Одмах на почетку да напоменем да је свако слово овог текста заиста проживљено. Не, нисам ово чула од Жике, Мике или Пере; ово сам заиста доживела и покушавам да се „опасуљим“ већ месецима. Међутим, не иде ми – јер ми се изнова догађају једнако „чудновате“ ситуације, једнако бесмислени разговори за посао и једнако „безобразне“ понуде.
Безобразне јер како другачије назвати идеју да раднику предложите 8 сати дневно за 15.000 динара? Како назвати понуду да радите 10 сати дневно у најгорем могућем термину (10:00 – 20:00) шест дана у недељи за ЧАК 25.000 динара. И пријаву, мо’ш мислити.
Напунила сам 28 година, лепо изгледам, говорим енглески, имам факултетску диплому, пристојна сам и љубазна, способна и вредна. Радим већ шест година, нажалост не у струци нити неке „репрезентативне“ послове. Али од нечега мора да се живи.
Последњи у низу послова „изгубила“ сам пре три месеца. Да будем прецизна – дала сам отказ. Реч је о послу у луксузном бутику у центру града, где је кап пролила чашу када је власница решила да свима смањи плату за 5.000 динара, а притом је на то додала и 10 одсто мање због некаквих неочишћених степеника. Њена парола? „Ко неће да ради, врата су му отворена, јер увек има оних који хоће, и то за мање паре!“
Међутим, оно што је заправо потресно што је она само једна од 95 одсто послодаваца чија је парола апсолутна иста. Сами смо криви, одговорно тврдим! Све док је на стотине хилајде оних који трче да раде за 20.000 динара, толико ће нам и нудити.
Наравно, брзо сам се бацила на потрагу за новим послом. Нико данас нема комодитет да сувише дуго седи кући и троши узалуд време. Мој циљ је свакако да нађем добро и стално запослење, негде где бих имала шта да научим, где бих могла да напредујем и едукујем се. Али, то је тренутно немогућа мисија, очигледно, па нисам сувише бирала. Знала сам да су огласи за рад у бутицима и различитим дућанима релативно чести.
И ту почиње једна МУЧНА, али стварно мучна авантура, у којој нисам усамљена, знам то. Заправо, ценим да се више од половине младих суочава са истим проблемом. Колико треба да будемо очајна држава када ти кажу „Битно је да радиш, па макар и за 150 евра!?“. Колико треба да будемо бедни, јадни и непоштени да нудимо другима да раде за 20.000 динара у земљи у којој минимална потрошачка корпа износи 35.000 динара, а у коју улазе само најосновније потребе живота?
Елем, навела бих конкретне примере, а дешавало се да идем и на два до три разговора за посао дневно. Прва станица – бутик ексклузивних хаљина у коме су ми понудили плату од 20.000 динара, радно време у периоду од 12:00 до 20:00 и један слободан дан недељно. Да сам прихватила, излазила бих из куће у 10:45, а истој се враћала у 21:15. Време за приватни живот? Пффф, па коме то још треба?
Даље у потрази набасала сам на један бутик где је зарада била 28.000 динара, а неочекивано, нудили су и пријаву. Хеј, па то је то, помислила сам! Али, већ тренутак касније сазнала сам да се ради 10 сати дневно шест дана у недељи. Па, наставила сам даље…
Покуцала сам на врата и трећег бутика. Услови су релативно слични као и у осталим, с тим што је власница натукнула понешто о томе да у њеном другом бутику раднице раде за 15.000 динара… Оооооок, да ли је то заправо уопште могуће? Да ли уопште постоји иједна особа у овој земљи која је пристала да цели целцијати дан шљака за 130 евра? И ЗАШТО?
Маркетиншка агенција у центру града? Звучи фино, признаћете, али… Посао изгледа овако – почетна плата је 22.000 динара, могућа пријава после неколико месеци, ради се од 8:30 докле год је то потребно, па макар то било до 20х. Викендима се у начелу не ради, али ако затреба, подразумева се да ћеш „ускочити“ без икакве примедбе. Кување кафе и чишћење у принципу нису у опису твог посла, али неко ће то ипак морати да уради, а све се чини да ће та обавеза пасти баш на позицију за коју конкуришеш. Могућност напретка је искључена, јер је фирма толико мала, да немаш у шта да напредујеш. Ништа, наставила сам да тражим даље…
Отварам врата копирнице у Земуну. Нуде ми рад од 10 часова ујутру до 18 часова поподне, зарада је 18.000, а сваки други викенд ти је слободан. Уауууу, каква повластица!
Да ли треба да настављам да набрајам слична искуства? Имам још пун џеп истих, верујте ми! Наставићу да верујем да ћу пронаћи нешто што не срозава потпуно људско достојанство… Само толико тражим. А, у међувремену ми мајка прича о девојци која је завршила ДИФ, а неизмерно је срећна јер је нашла посао као спремачица у основној школи. Сиротињо, и Богу си тешка!
Фото: pixabay.com
Извор: Дневно/С.П.
