Југославија је саграђена на идеји да јужни Словени не треба да буду слаби и подељени, већ да формирају суштинску територију која ће омогућити њихов заједнички економски развој. Заиста, после Другог светског рата, социјалистичка Југославија је постала одржива и економски успешна нација. Она је између 1960. и 1980. године имала један од најбржих економских пораста.
Сједињене Америчке Државе, нација која је кроз историју широм света саботирала, терорисала и мучила, напала је 1999. године Југославију, бомбардујући је 78 дана, бацивши притом 20.000 тона бомби и побивши на хиљаде жена, деце и мушкараца.
Све то је учињено због хуманитарне забринутости за Албанце на Косову или су тако бар рекли. За неколико месеци, председник Клинтон је бомбардовао четири државе: Судан, Авганистан, Ирак и Југославију.
Истовремено, САД су биле умешане у заступничке ратове у Анголи, Мексику, Колумбији, Источном Тимору и разним другим местима. Сви ови ратови су изазвани у циљу постизања мира, демократије, националне безбедности у хуманитаријанизма.
Иако су лидери САД спремно одлучили да бомбардују Југославију због потискивања мањина на Косову, они нису обраћали пажњу на сузбијање Рома у Чешкој републици, сузбијање католичке мањине у Северној Ирској у Великој Британији, затим на Хутуе који су убили пола милиона Тутсија у Руанди, па на Курде у Турској итд. Лидери САД не само да су толерисали све те злочине, већ су и активно учествовали у њима.
Дакле, зашто су се лидери САД одлучили да униште Југославију?
Успон и пад Југославије
Она је између 1960. и 1980. године имала један од најбржих економских пораста.
Красили су је пристојан животни стандард, бесплатно здравство и образовање, гарантовано право на посао, месец дана плаћеног годишњег одмора, писменост од преко 90% и животни век од 72 године.
Југославија је свом мултиетничком становништву такође нудила јефтин јавни превоз, куће и услуге захваљујући економији која је већином била у рукама државе.
Ово је прави пример државе која представља сушту супротност капитализму.
Југославија је успела да опстане 45 година пошто је била на страни нација које су биле чланице Варшавског пакта.
Черупање и черечење Југославије је било део политике коју су покренуле САД и западне силе 1989. године.
Југославија је била једина држава у источној Европи која није желела да одустане од социјалистичког система и уведе слободно тржиште.
Заправо, Југославија се поносила својим послератним економским развојем и независношћу од Варшавског пакта и НАТО-а.
Коначни циљ био је приватизација Југославије.
Крајем шездесетих и седамдесетих година 20. века, лидери Београда су тражили начин да прошире своју индустрију и тржиште, што су мислили да постигну позајмљивањем од Запада.
Међутим, уз кредите ММФ-а дошли су и неизбежни услови за „реструктурирање“, односно строг програм мера штедње који је замрзнуо плате, смањио јавну потрошњу, повећао незапосленост и уништио државна предузећа.
Бушова администрација је у новембру 1990. године притисла Конгрес да одобри Акт о иностраним операцијама присвајања из 1991. године, по којем би сваки део Југославије који није прогласио независност у наредних шест месеци изгубио финансијску подршку САД. По овом закону, захтевани су одвојени избори у свакој од шест југословенских република.
Они су дефинисали услов да ће финансијску помоћ добити само одвојене републике у којима на челу буду „демократске“, односно десничарске и сепаратистичке партије.
Други циљ политике САД били су потпуни монопол над медијима и контрола идеологије. Приликом НАТО бомбардовања 1999. године, уништене су зграде државне телевизије и на десетине локалних радијских и телевизијских станица, тако да су на лето 1999. године у Београду могли да се гледају само приватни канали попут ЦНН-а, немачке телевизије и разних других америчких програма.
Грешка Југославије је била што њени државни медији нису подржавали западни поглед на свет.
Један од главних удараца на Београд је извршен 1992. године када су уведене међународне санкције. Уведене су санкције на сав увоз и извоз Југославије, што је имало катастрофалне последице по економију: настала је хиперинфлација, незапосленост у држави се кретала и до 70%, људи су били гладни, а здравствени систем се у потпуности урушио.
Завади па владај
Како наводи Џоан Филипс, једна од највећих заблуда јесте да су они који су били одговорни за крвопролиће у Југославији – не Срби, Хрвати нити муслимани, већ западне силе – представљени као спасиоци.
Ту спада и 200.000 Срба из Крајине, чије су истеривање потпомогли ратни авиони и пројектили НАТО-а. Непотребно је рећи да лидери САД нису чинили ништа да зауставе ове злочине и да њихови медији уопште о томе нису извештавали.
У Хрватској је такође уведена строга контрола над медијима и било ко ко се противио Туђмановој власти је ризиковао да буде ухапшен. Ипак, САД су поздравиле нову „демократију“ у Хрватској.
Лидери САД су у Босни и Херцеговини подржавали муслиманског фундаменталисту, Алију Изетбеговића, који је у младости био активни нациста и који је увео строгу религијску контролу над медијима уз жељу да успостави Исламску босанску републику.
Сам Изетбеговић није имао већинску подршку босанских муслимана. Он је на власт успео да дође захваљујући сумњивом и мистериозном договору са победником Фикретом Абдићем. Босна и Херцеговина се нашла под управом ММФ-а и НАТО-а. Мада, све бивше југословенске републике су сада на неки начин под контролом ММФ-а.
Босни и Херцеговини није било дозвољено да развија своје интерне ресурсе, нити да продужава кредите или успоставља независни монетарни систем. Државна имовина, укључујући енергетику, водоводе, телекомуникације, медије и саобраћај, продата је приватним фирмама по смешним ценама.
НАТО силе су у бившој Југославији примениле директну колонијалну окупацију. Демократски изабран председник Републике Српске, српског федеративног ентитета Босне и Херцеговине, који је победио кандидата изабраног од стране НАТО-а, уклоњен је од стране НАТО војске јер није хтео да сарађује са представницима НАТО-а у Босни и Херцеговини. Овакво петљање је у западним медијима представљено као неопходна мера за напредак демократије.
Сличан шаблон се уочава на Косову. САД су помогле насилним десничарским, сепаратистичким снагама као што је Ослободилачка војска Косова (КЛА), која је претходно сматрана терористичком организацијом од стране Вашингтона. КЛА је дуго била укључена у трговину хероином, шаљући дрогу до Швајцарске, Аустрије, Белгије, Немачке, Мађарске, Чешке републике, Норвешке, па чак и Шведске. Тај хероин је наравно стизао из Авганистана, где су се налазили многи координатори и спонзори КЛА.
Лидери КЛА нису имали други циљ до да прочисте Косово од свих оних који нису Албанци и то је трајало деценијама. Између 1945. и 1998. године, мешано становништво Срба, Рома, Турака, Горанаца, Црногораца и других етничких група смањило се са 60% на 20%. У међувремену, албанско становништво је порасло са 40% на 80%, што је било последица већег наталитета, високог дотока имиграната из Албаније и систематског застрашивања и протеривања Срба.
Демонизација Срба
Све стране су чиниле ужасне злочине, али је извештавање о њима било углавном једнострано. Злочини Хрвата и муслимана над Србима нису доспевали у америчке медије, а ако и јесу, онда је то било тек успут поменуто. У међувремену, српски злочини су увеличавани, па чак и измишљани.
Недавно су три хрватска генерала оптужена од стране Хашког трибунала за ратне злочине због бомбардовања и убијања Срба у Крајини и на другим местима. Где су биле америчке телевизијске екипе кад су ови злочини почињени? Где су они били када су муслимани побили на стотине Срба у Сребреници? Званични исказ америчких медија је да су само Срби починили злочине у Сребреници.
За време рата у Босни 1993. године, Срби су оптужени да су се водили званичном политиком силовања. „Идите и силујте“, наводно је командант Срба у Босни рекао својим војницима. Извор те приче никад није пронађен, нити је име тог команданта икад објављено.
Српске снаге у Босни су наводно силовале негде између 25.000 и 100.000 муслиманки. Међутим, никад нису пружени прави докази о томе.
Та масовна пропаганда силовања је поново оживљена 1999. године како би се оправдали нови напади НАТО-а на Југославију.
У више наврата смо видели како се извесне нације демонизују. Процес је изузетно провидан. Прво се одреди вођа, попут Гадафија у Либији, Норијеге у Панами или Садама Хусеина у Ираку, а онда им се додељују надимци и епитети који их описују као најгоре непријатеље човечанства. Затим снаге САД нападну државе свих тих лидера.
Оно што је свима њима заједничко јесте да су покушали да спроведу независан курс развоја који се никако не поклапа са глобалним слободним тржиштем и политиком САД.
Бил Клинтон је југословенског председника Слободана Милошевића упоредио са „новим Хитлером“. Међутим, испочетка нису тако мислили. Мислили су да је он буржујски српски националиста који ће убрзати распад федерације. Међутим, када је он постао препрека, а не алат, почели су да га демонизују и криве за започињање четири рата.
У југословенском парламенту је постојало више опозиционих странака него у било ком европском парламенту. Ипак, власт је у више наврата означавана као диктаторска. Милошевић је био демократски изабран председник Југославије који се крајем 1999. године повукао, омогућивши долазак на власт коалиције која се састојала од четири странке. И поред тога, називан је диктатором.
Нове приче о злочинима
Злочини (убиства и силовања) се дешавају у сваком рату, али и у миру. Оно на чему је медијска пропаганда против Југославије инсистирала били су такви злочини почињени на геноцидним размерама. Такве оптужбе су искоришћене за оправдавање инвазије НАТО снага.
До бомбардовања које је почело у марту 1999. године, конфликт на Косову је већ био однео много живота са обе стране. Међутим, бројке које се наводе ни у ком случају не имплицирају на геноцид.
Имајте у виду да је на десетине хиљада људи побегло са Косова због бомбардовања или зато што је извесна провинција била жариште борбе између југословенских снага и КЛА или зато што су просто били уплашени и гладни. Отприлике око 70.000 до 100.000 српских становника је побегло са Косова, већином на север, а исто су учиниле и хиљаде Рома и других неалбанских група.
Неw Yорк Тимес је био написао да је „главна сврха НАТО напора да оконча српске злочине који су отерали на милионе Албанаца из њихових домова“. Чекајте, ко је кога одакле истерао?
Извештавано је да су Срби нападали уточишта КЛА и починили „геноцид“ над албанским сељанима. Ипак, касније је доказано да НАТО није имао доказе за своју „пропагандну кампању“ на Косову. Независни критичари су рекли да је просто апсурдно да се говори о гробницама стотина хиљада Албанаца.
Дакле, као у случају Хрватске и Босне и Херцеговине, поново је покренута слика о масовним убиствима. Помињане су на стотине етничких Албанаца, чија су тела „закопана у масовним гробницама“ око планинског села на западу Косова.
Британски новинар Одри Гилан је интервјуисао избеглице са Косова о злочинима и открио да постоји велики недостатак доказа. Било је много непоклапања, а када је новинар детаљније испитивао о бројкама погинулих, појавили су се различити искази.
Гилан није успео да нађе ниједног сведока који је присуствовао злочинима који су се наводили. Увек се помињало неко друго село и „стотине“ силованих и убијених.
И поред свега тога, Милошевић је оптужен као ратни злочинац, због насилног протеривања Албанаца на Косову. Сви почињени злочини су искоришћени да се оправда НАТО бомбардовање. Сада је јасно да су заправо највећи ратни злочинци били политички лидери НАТО-а који су извели ваздушну кампању смрти и уништења.
Током првих недеља окупације Косова од стране НАТО-а, на десетине хиљада Срба је протерано, а на стотине њих убијено од стране КЛА, што је у западним медијима описано као чин „одмазде“. Међу жртвама су били и Роми, Горанци, Турци, Црногорци, али и Албанци који су „сарађивали“ са Србима. Многе су убиле мине које је поставила КЛА, али већину су убиле касетне бомбе које је бацао НАТО.
Стално је понављано да су Срби убили на десетине хиљада Албанаца. Међутим, не постоји ниједан доказ који потврђује ову бројку, нити се објашњава како се до ње дошло.
Често понављане „масовне гробнице“ албанских жртава такође никад нису пронађене. На пар места је заправо ископано једва десетак тела, али без доказа шта је узроковало њихову смрт и које су националности ти људи били.
Пошто није било опипљивих доказа, медији су се у августу 1999. године ухватили тврдњи да су тела Албанаца бацана у бунаре за време терористичке кампање. Читава прича се сводила на једно тело мушкарца које је пронађено у бунару заједно са три мртве краве и псом. Узрок његове смрти није откривен. Власник бунара није идентификован.
Етничко непријатељство и „дипломатија“ САД
Многи наводе да је национализам у ствари био покретачка сила иза конфликта у Југославији. То се заснива на претпоставци да су класа и етницитет међусобно искључице силе. Заправо, наводи се да етничко непријатељство служи класним интересима.
Када различите националне групе живе заједно уз извесну друштвену и материјалну безбедност, оне теже слози. Долази до међусобног укрштања и бракова међу њима. Међутим, када се економија умеша у све то, захваљујући санкцијама и дестабилизацији од стране ММФ-а, настају конфликти. Како би убрзале тај процес у Југославији, западне силе су пружиле најретроградније сепаратистичке елементе који су имали предност новца, пропаганде, оружја, плаћеника и читаву националну безбедност САД иза себе.
Напади НАТО-а на Југославију су кршили саму повељу НАТО-а, где пише да војна акција може да се изврши само као одговор на агресију почињену против неке од чланица НАТО-а. Југославија није напала ниједну чланицу НАТО-а. Лидери САД нису марили за међународни закон и дипломатију.
Дипломатија САД је држава за себе, као што се видело у случају Вијетнама, Никарагве, Панаме, Ирака, а на крају и Југославије. Све се своди на низ захтева о којима не може да се преговара, иако се они називају „споразумима“, као што је то чувени Дејтонски споразум. Невољност друге стране де се повинује захтевима сматра се као одбијање добре воље. Лидери САД су изгубили своје стрпљење, издавали ултиматуме и на крају извели такво ваздушно уништење над нацијом која је пружала отпор, да јој више никада не падне на памет да се противи вољи Вашингтона.
Милошевић се побунио зато што је Рамбуја план, који је представио Стејт департмент САД, захтевао да се велики, богати регион Косово отцепи од Србије. План је даље наводио да ће страна војска имати потпуну окупациону моћ над целом Југославијом, уз имунитет од хапшења и супериорност над југословенском полицијом и властима. Део Рамбуја плана је такође наводио да „економија Косова треба да функционише у складу са принципима слободног тржишта“.
Рационално уништење
Многи либерали су били убеђени да су САД овај пут учиниле праву ствар. Иако је бомбардовање било неморално, они су сматрали да је било успешно.
Када се продуктивни друштвени капитал неке земље уништи, потенцијална вредност приватног капитала негде другде расте. Свака уништена пољопривредна база или фабрика, повећава вредност производа западних произвођача. Уништење Југославије је послужило управо томе.
Тек ћемо схватити који су били потпуни ефекти агресије НАТО-а. Србија је један од највећих извора подземних вода у Европи, а загађење осиромашеним уранијумом и другим експлозивима се осети у читавом региону до Црног мора. Само у Панчеву је ослобођена огромна количина амонијака у ваздух, када су НАТО снаге бомбардовале фабрику ђубрива. У истом граду, петрохемијска фабрика је гађана седам пута. Огроман облак дима се вијорио над фабриком десет дана. Око 1.400 тона етилен дихлорида је доспело у Дунав, извор воде десетине милиона људи. Извесна количина винил хлорида је доспела у атмосферу у концентрацијама 10.000 пута већим од дозвољене. Последице по здравље становника су огромне.
Бомбардовани су национални паркови и резервати који су Југославију чинили тринаестом државом на свету по биодиверзитету. Бомбе са осиромашеним уранијумом које је НАТО побацао у разним деловима државе имају полуживот од 4,5 милијарди година. То је исти онај уранијум који сада изазива рак, дефекте при порођају, али и смрт пре времена.
У Новом Саду су многи усеви страдали због контаминације. Трансформатори нису могли бити поправљени пошто санкције УН нису дозвољавале увоз делова за замену. Уследила је несташица струје. Људима је било хладно у предстојећој зими и били су гладни.
Да ли су заиста српски злочини, ако су уопште и почињени, толико велики да је оправдано бомбардовати петнаест градова у року од два месеца, бацајући на стотине хиљада тона високо отровних и карциногених хемикалија у воду, ваздух и земљу, убијајући на хиљаде Срба, Албанаца, Рома, Турака и других, уништавајући мостове, болнице, школе, цркве и продуктивни капитал читаве нације.
Југославија је постала најсиромашнија држава у Европи. Мисија је била успешна.
Wебтрибуне.рс
