Манастири Србије – света земља, национални симбол и сведоци задивљујуће историје. На територији државе се налази 212, од којих 54 има статус споменика културе.
Док чекамо да уђемо у европске и светске духовне храмове, спремни да издвојимо и време и новац, често заборављамо на сопствена богатства. А ако је Србија у нечему богата, онда је у манастирима.
На нашој територији налази се чак 212, од којих 54 има статус споменика културе, а Сопоћани, са Ђурђевим ступовима и црквом Светог Петра и Павла, Студеница, средњевековни сакрални објекти на Косову – Дечани, Пећка патријаршија, Грачаница и црква Богородица Љевишка, уврштени су на Унескову листу светске баштине.
Немањићи су нам у аманет оставили неке од најлепших храмова, али су традицију ктиторства наставили и остали српски владари, властела, народ…
Манастири су некада представљали црквено-административне центре, седишта патријарха, митрополита и епископа, али су дуго била и главна училишта, а не само молитвена места и чувари националне свести. Непријатељи су их рушили и палили, а они су поново дизани из пепела и настављали живот.
1.Студеница
Ако вас пут нанесе у околину Краљева, обавезно посетите један од највећих и највеличанственијих српских манастира у долини борове шуме, узор каснијим задужбинарима, чувен по ризници прелепих фресака из 13. и 14. века и монументалној композицији “Христовог рођења” на средишњем делу зида. Студеницу, у долини истоимене реке, подигао је велики жупан Стефан Немања као главну задужбину и династички маузолеј.
Први део радова је завршен до 1196, а када је Немања отишао у Хиландар и уступио престо сину Стефану, нови владар је постао и нови задужбинар. Сава Немањић је у Студеницу пренео мошти оца, који се замонашио под именом Свети Симеон, чиме је овај храм стекао статус Велике Лавре, постајући политички, духовни и културни центар средњевековне Србије. Сређивали су га и улепшавали и кнез Вукан и краљеви Радослав и Милутин.
У склопу овог манастирског комплекса налазе се Богородичина, црква Светог Николе, Светих Јоакима и Ане, добро очувани темељи оне посвећене Светом Јовану Крститељу, Горња и Доња испосница Светог Саве, коначиште и монашки конаци. Спољашност Богоридичине цркве осваја на први поглед полираним белим мермером и украсима на фасади и вратима.
Романика и византијски стил овде су се савршено “сударили”, стварајући нову архитектонску школу – рашку. У првој половини 20. века овај манастир је имао сопствену хидроцентралу, што је говорило о његовој вредности. Пре неколико година је саграђен конак који пружа комплетан ужитак у манастирском окружењу, чаробној природи, па и укусној традиционалној трпези.
2.Милешева
Иза сина Стефана Немање, краља Владислава, остао је манастир Милешева код Пријепоља. Подигао га је по узору на Студеницу и Жичу, у рашком стилу и у њега положио мошти стрица, Светог Саве, али су их Турци 1594. године пренели у Београд и спалили.
На тежини добија и због чињенице да је било место крунисања цара Душана и Твртка Првог Котроманића, Стефан Вукчић је у њему 1446. године себе прогласио “херцегом од Светог Саве”, а краљ Владислав је ту сахрањен.
Његова највећа вредност можда су фреске, а међу њима доминира једна од најлепших у читавој Европи – Бели анђео. Настала је у 13, али је у 16. веку преко ње насликана друга. Тек четристо година касније је изворна слика поново засијала. Нема сумње да ће вас анђео одевен у бело који, док седи на великом камену, мироносицама показује празан гроб Исуса Христа, освојити.
3.Ђурђеви ступови
На шумовитом узвишењу изнад Новог Пазара налазе се велелепни Ђурђеви ступови, задужбина Стефана Немање. Настали су тако што се њихов задужбинар, док је био затворен у једној пећини, заветовао да ће изградити манастир посвећен Светом Ђорђу. Краљ Драгутин је потом доградио цркву и осликао њену припрату. Међутим, његова судбина није била светла, јер је опустошен 1689. године, после Аустро-турског рата, када су монаси морали да га напусте.
Чак 200 година је стајао пуст и разорен, да би у другој половини прошлог века почели археолошки и рестаураторски радови. На Ђурђевим ступовима се виде и Исток и Запад, јер су грађени као комбинација византијског и романског стила, са две куле (ступа). Фреске су углавном оштећене, мада је део пренет у Народни музеј у Београду, а свакако је најимпресивнија слика Светог Ђорђа на коњу, која се налази изнад главног улаза у цркву.
4.Сопоћани
У Расу, некадашњем средишту српске државе, краљ Стефан Урош И је “Рашки на извору” подигао манастир Сопоћане са црквом посвећеном Светој Тројици, али се не зна тачно када, јер је место на којем је записана година подизања оштећено. Страдао је у 17. веку од Османлија, да би 300 година касније био обновљен.
Срећом, сачуване су слике чија лепота оставља без даха, представљајући највећи домет европског сликарства у време када су фреске настале. Сопоћански живопис је познат као стилски најчистије остварење тог доба у сликарству Византије, на којем су први пут илустровани Васељенски сабори, библијске приче о Јосифу, Страшни суд и Родовно стабло Христово. Посебно је значајна историјска композиција “Смрт краљице Ане Дандоло”.
5.Љубостиња
Недалеко од Трстеника, у долини мале планинске реке, налази се Љубостиња – задужбина кнегиње Милице с краја 14. века, посвећена Успењу пресвете Богородице. Архитекта је био Раде Неимар из народних српских песама, који је своје име уклесао на прагу унутрашњег портала. Из Љубостиње је за време Кочине буне народ позван на устанак, да би после тога Турци запалили манастир и уништили већину фресака.
Тада је откривена тајна ризница која је била сакривена у зиду иза иконе, а међу опљачканим благом налазила се и круна кнеза Лазара која се данас налази у Истанбулу. У Љубостињи су сахрањене кнегиња Милица и монахиња Јефимија, које су се после Косовске битке замонашиле са многобројним удовицама српских властелина погинулих у бојевима на Марици и Косову пољу.
6.Грачаница
Врхунац српског градитељства у византијском духу постигнут је са Грачаницом. По народном предању, краљ Милутин је заспао пред битку на реци Грачанки, када му се приказао анђео рекавши му да ће победити и да из захвалности према Богу мора да сагради цркву чији ће му се облик појавити. Пошто је на небу угледао бели облак који је имао форму цркве и победио у том боју, позвао је најбоље градитеље.
Манастир је изграђен 1321. године у близини Липљана, на рушевинама цркве Свете Богородице Грачаничке, али је прилично страдао током Косовске битке. У другој поливини 16. века то је било средиште новобрдског митрополита који је донео прву штампарију.
После Другог светског рата обновиле су га монахиње, претворивши га у женски манастир, а од 1999. године у њега је пренето седиште епископа рашко-призренског који је морао да напусти Призрен. Манастир је тада постао духовно, национално и политичко средиште српског народа овог краја.
7.Жича
Између Краљева и Матарушке Бање смештена је Жича. Манастирска црква посвећена је Светом Спасу Вазнесењу Господњем, а подигао ју је краљ Стефан Првовенчани, који је ту и крунисан 1217. године. Црква манастира припада рашком архитектонском стилу и под утицајем Светог Саве грађена је по узору на оне са Свете Горе. Иако су фреске углавном страдале, и даље су сведоци високог квалитета, а најзначајнија међу њима је композиција “Успење Богородице”.
8.Манасија
Манастир из 15. века, Манасија – један је од најзначајнијих споменика српске средњевековне културе, и то моравске школе. За њу је заслужан деспот Стефан Лазаревић, који ју је учинио и културним центром земље. Преводи и преписи који су овде прављени изнедрили су надалеко чувену Ресавску школу. Турцима је Манасија била трн у оку, па је разарана и пустошена, остала је и без оловног крова, због чега је већина фресака неповратно изгубљена
Извор: династијанемањић
