Када је Доналд Трамп постао председник, наследио је изразито ужарену геополитичку ситуацију у Украјини, Северној Кореји, Сирији, Авганистану и на Балтику, а директно у руке је добио најмоћнију војну машинерију на свету – Оружане снаге Сједињених Америчких Држава и њихов арсенал нуклеарних бојевих глава.
Напад на аеродром сиријске војске, за који се сумња како је био последица хемијског напада на цивиле, показао је како се Трамп не либи да употреби силу када му се то учини потребним, а његово размештање ракетних разарача и носача авина у близини Северне Кореје ново је отварање фронта које би могло да заврши кобно по цео свет.
Шта би урадио Трамп?
Када би, у најцрњем сценарију, међународни односи спали на најнижу тачку и када би у смеру САД почели да лете интерконтинентални балистички пројектили с нуклеарним бојевим главама из смера Русије или Кине, шта би учинио Трамп и америчка влада?
Упркос сталној претњи од нуклеарног напада за време Хладног рата, САД деценијама нису имале остварив план ‘како осигурати деловање извршне власти у случају напада’, пише угледни часопис „Форин полиси“.
Тек је амерички председник Џими Картер у касним 70-им годинама прошлог века приметио како нигде у службеним процедурама не постоје одговори на нека од кључних питања: ако извршна власт може да преживи нуклеарни рат, шта би тачно радила након њега? Како идентификовати преживелог наследника председничке позиције? Ко би га идентификовао? Како би испунили три главне функције председника: бити челник извршне власти, челник државе и врховни заповедник оружаних снага?
Сваком свој бункер
Пре него што се Картер прихватио стварања нових планова, с којих је ових дана скинута ознака тајности, ситуација је била доста забрињавајућа. Од сваке федералне агенције очекивало се да изгради сопствени подземни бункер у којем би њени запослени могли бити заштићени од нуклеарног рата, али агенције ту обавезу нису преозбиљно схватиле.
У случају напада, челници удруженог стожера наредили би да се 60 вршиоца извршне власти преместе на једну од неколико сигурних локација, од којих је примарна била смештена на планини Ведер у савезној држави Вирџинији, али су војска и ваздухопловство имали довољно додељених хеликоптера само за трећину тог броја људи.
Нова агенција
Нуклеарна склоништа изграђена током 50-их година требало је редом обновити. Нису постојале никакве процедуре за евакуацију већег дела популације. Војне вежбе игнорисале су могући сценарио нуклеарног напада. Картер је наредио обједињавање националног програма цивилне заштите с циљем да се осигура преживљавање 80 посто становника у случају напада.
1979. године основао је Савезну агенцију за ванредне ситуације (ФЕМА). Нова агенција преузела је одговорност за надгледање цивилне заштите, сигурних локација за пресељење и стварање нужних залиха за случај рата. Истовремено, Картер је преузео и најтежи изазов – разраду механизма који би осигурао наследницима председника издавање наредби за нуклеарни рат, за време и након нуклеарног напада.
Шифрована имена наследника
Према првом плану, Одсек за војску Беле куће доделио је свим дужносницима у реду наслеђивања председничких овлашћења шифрована имена, која је требало да кажу преживелим радницима Пентагона. Убрзо су проблеми с овим планом постали болно очигледни. У случају да совјетски пројектили лете према САД-у, нико се не би трудио да детаљно проверава идентитет особа које се јављају. А шта би се догодило ако би удар погодио сам Пентагон?
Следећи план је био осмишљен како би пружио флексибилнији и децентрализован начин за очување извршне власти. Припремити пет ‘међуагенцијских тимова’ од по 50 људи сваки, који би у случају ванредних ситуација били размештени на неку од сигурних локација, којих би било неколико стотина, где би могли да обављају све функције извршне власти.
Њихов први задатак би био да пронађу правог председника – највише рангираног преживелог државног вршиоца дужности. Детаљи су и данас тајна, али укључују уптребу чипова за праћење, чије би сигнале пратила ФЕМА и Национални центар војног заповедништва.
Вођење нуклеарног рата
Сваки тим имао би довољно истренираног особља које би пружило актуелном председнику подршку у извршавању три кључна задатка председника: врховни заповедник, челник државе, челник владе. Комуницирали би с другим тимовима и с преживелим елементима Пентагона, како би извршавали планове за нуклеарни рат. Примали би обавештајне податке и извештаје о размерама уништавања. Били би у контакту с државним и локалним властима.
Сваки од тимова и локација осмишљен је тако да може да функционише пуних шест месеци без спољне подршке. У Картеровим плановима налазе се и упутства како поновно оформити Конгрес, како мобилизовати све националне ресурсе и како успоставити систем цивилних резервиста. Већина Картерових планова данас је још под ознаком „тајно“, али многе детаље је могуће потврдити из повезаних извора.
Сателити за комуникације
„Форин полиси“ подсећа како је ЦИА убрзо након доношења Картерових планова основала тајни Одсек за обавештајну подршку у ванредним ситуацијама, који припрема трочлане тимове за слање на сигурне локације.
Из прорачунских докумената видљиво је како су и друге савезне агенције повећале прорачуне како би обучиле и опремиле тимове за подршку председничким наследницима. Пентагон је тестирао мобилне заповедне центре. Ратно ваздухопловство је доделило комуникацијске способности новијим сателитима намењене само за осигурање наставка рада владе.
Познато је и да је председник Роналд Реган био незадовољан Картеровим плановима, јер је веровао да није могуће осигурати преживљавање председничког кабинета. Један од његових најближих саветника, Томас Рид, уверио га је да не напусти Картеров систем, већ да га доради.
Планови су сигурно напредовали од тада до данас, али се држе у најстрожој тајности, из јасних разлога. У случају нуклеарног напада на Сједињене Државе, готово је сигурно да би се осигурао континуитет владавине и председниковог кабинета. Једино је питање да ли би било могуће осигурати и преживљавање самог Доналда Трампа, пише Јутарњи лист.
Извор:Јутарњи лист
