Питање укључивања босанскохерцеговачког ентитета у дијалог о Косову представљало би распакивање целог региона, оцењује председник БДЗ у изјави за Данас.
Такозвану трговину територијама Европска унија је годинама уназад оштро критиковала кад год би овдашњи политичари о томе почели да говоре у смислу предлога и начина на који би решавали проблем. Међутим, са иницијативом председника Србије о унутрашњем дијалогу о Косову, подела Косова и предлози о томе да се Косово да за Републику Српску, поново су оживели.
– Најпре морам да кажем да ме јако занима дијалог о Косову и да поздрављам и снажно подржавам ту иницијативу Александра Вучића. Сматрам да би у тај дијалог требало да се укључе све структуре, сви представници институција и истакнути грађани, као и Бошњаци. Питање Косова није само српско-албанско питање већ и регионално и безбедносно – истиче за Данас Муамер Зукорлић, председник Бошњачке демократске заједнице и посланик Скупштине Србије на листи Српске напредне странке.
Он, међутим, истиче да би питање укључивања босанскохерцеговачког ентитета Републике Српске у тај дијалог представљало распакивање целог региона.
– О Републици Српској у Србији не би смело и могло да се прича без Сарајева. Хоћу да кажем да ако би се причало о Републици Српској, онда би се у то морало укључити Сарајево, али и Санџак – напомиње саговорник нашег листа.
Према његовим речима, било која политичка идеја јесте легитимна све док подразумева међусобно уважавање, поштовање суверенитета, државе, граница држава, и томе слично.
– Не може се, дакле, третирати питање Републике Српске у Београду само, односно унутар српског унутрашњег дијалога. То питање отвара и питање Санџака, односно ми бисмо морали у томе да учествујемо, али и сви важни фактори у региону целом. Партикуларно отварање питања отвара врата дестабилизацији целог региона – закључује Муамер Зукорлић за Данас.
БАЛКАНСКО ПРОКЛЕТСТВО НЕПРИПАДАЊА Зашто је регион и даље простор за СУКОБЉАВАЊЕ АМЕРИКЕ И РУСИЈЕ
Културолог из Бањалуке Срђан Шушница за Данас каже да је повезивање статуса Косова и Републике Српске политички нереално, међународно-правно немогуће, а саму идеју дискурзивно он чита као опасан реликт освајачких клеронационалистичких идеја и политика званичног Београда деведесетих које су довеле до разарања Босне, геноцида и уназађивања државе Србије.
– Прво, историјски и правно-политички између случаја Косова и Републике Српске нема никаквих сличности и паралела. Држава Косово је настала у процесу легитимне одбране историјске и политичко-правне аутономије Косова, а затим и осамостаљења од званичног Београда. Овај процес је историјски одговор на угњетавачку и злочиначку политику укидања аутономије, дискриминације и тортуре над већинским Албанцима, која је врхунац доживила крајем 90-их и покушајем посрбљавања Косова и етничког истребљења Албанаца – објашњава он. Како додаје, оваква национал-ексклузивистичка политика Београда према Албанцима и Косову је у различитим историјским контекстима имала и различите манифестације и успјехе, од освајања и етничког чишћења 1912-13, преко Ранковићеве тортуре 1950-их, до тортуре почетком 1980-их.
– Но осамостаљење Косова је прихваћено па и подржано од стране већине држава свијета као легитиман политички процес управо и углавном захваљујући милошевићевској политици апартхејда, угњетавања и злочина над Албанцима – указује Шушница.
Он каже да с друге стране дејтонска Република Српска иако има унутрашњу структуру нема статус државе, већ само ентитета, односно недржавне политичке заједнице унутар државе БиХ, који је легализован Дејтонским споразумом након слома побуњеничких РСК у Хрватској и 9-јануарске РС.
– Овај нетипичан политички статус РС је великодушни и етички врло проблематичан компромис Запада званичном Београду како би се зауставио освајачки и грађански рат и геноцид над несрпским становништвом у БиХ и Хрватској. Тај рат и планирани геноциде је управо започет, координиран, извођен и финансиран од стране званичног Београда и његових војних и безбједносних институција са циљем стварања етнички чистог српског политичког простора. РС је плод агресије и геноцида, а инспирисан је клеронационалистичком идеологијом једног дијела србијанске интелектуалне и клерикалне сцене окупљене у врху политике, СПЦ-а и САНУ – објашњава он.
Како оцењује, опасан је тај фантазам којим је задојена клеронационалистичка сцена у Србији да у миру могу добити оно што нису успијели, а тобож су „требали“ добити злочиначким ратом и геноцидом – а то је подјела БиХ и „Велику Србију“.
– То је позив на реваншизам и ново посезање за територијем сусједа. То ће још више уназадити србијанско друштво – закључује Срђан Шушница.
Босна и Косово
Идеја да би се о свим балканским жариштима требало преговарати у пакету није нова. Почетком деведесетих година то је била идеја политичара окупљених око бившег косовског премијера Ибрахима Ругове. Када је почела Милошевићева репресија на Косову, Ругова се залагао за политику пасивног отпора. Два су разлога због којих се тадашњи, за Београд „нелегални“ премијер Косова, противио оружаном сукобу са српском полицијом. Најпре, Ругова се прибојавао Милошевићеве реакције, поготово у светлу онога што се тада догађало у Босни и Хрватској. Међутим, још важније, он је био убеђен да ће се међународна заједница позабавити и статусом Косова, онда када се стекну услови за решавања питања Босне и Хрватске. У том периоду, највећи део новца који је на Косово долазио из емиграције, одлазио је на рад илегалних школа које су косовски Албанци организовали након што је Милошевић увео српски наставни план у све школе. Међутим, након Дејтонског споразума све се променило. Када су Албанци схватили да их нико речју није споменуо у Охају, Руговина популарност нагло је опала, а са њим и принцип ненасилног отпора. Новац који је ишао за образовање брзо је преусмерен на шверц оружја које је допремано цивилном становништву. Неколико година касније ти наоружани цивили ће се организовати у Ослободилачку војску Косова. На Руговино место доћи ће политички лидер ОВК-а Хашим Тачи. В. Јеремић
Селаковић: Циљ декларације очување језика и културе
Генерални секретар председника Србије Никола Селаковић рекао је за РТС да најављена Декларација Србије и Републике Српске о опстанку српске нације и српског народа није мотивисана дневнополитичким потребама као ни великосрпским национализмом. Он је истакао да је циљ очување српског језика и културе, јер, како је објаснио, кад нема језика, онда нема ни народа. Селаковић је објаснио да се иде ка томе да то буде декларативни и правни акт који ће усвојити највиша законодавна тела Србије и РС и додаје да није реч о питању које третира територијални статус Србије и РС. „Србија је пример гаранције права мањина. Ништа више од тога не тражимо за Србе у другим државама региона“, каже Селаковић.
Он је навео да српски народ има право да тражи место опстанка у глобалном свету. Селаковић је додао да опасност којој су изложени српски језик и култура није само у генерацијама Срба који су у расејању, већ је то видљиво и у окружењу, на територијама на којима Срби живе вековима, а на којима су угрожени језик и опстанак. Према његовим речима, биће предложене одређене мере које ће помоћи да се сачувају језик, писмо и идентитет. Он је навео и позитивно искуство из Швајцарске, где је на „фантастичан одјек“ наишао покушај српског министарства да се сачува српски језик кроз иницијативе путем амбасада. П. Д.
Извор: Danas.rs
