Град Бафало на северу државе Њујорк, једне пролећне недеље 1931. године, био је тихи сведок једног невероватног догађаја. Економска депресија донекле је умртвила пословање и производњу, али град је успркос томе врвео од активности.
Међу хиљадама возила која су се кретала градским путевима био је један луксузан аутомобил који се зауставио крај руба пута на раскрсници са семафором. Случајни пролазник приметио је да се ради о новом Пиерце-Арроw седану, с фаровима који су се стапали с грациозним широким луковима предњих блатобрана у јединственом стилу Пицрце-Арроw-а. Овај се елегантни аутомобил издвајао од других и по томе што тог свежег дана није било видљиве паре која би куљала из његове издувне цеви.
Пролазник је пришао возачу и кроз отворени прозор прокоментарисао одсуство издувних плинова. Возач се човеку захвалио на комплименту и додао да је разлог тај што у аутомобилу ‘нема мотора’. Ова тврдња није тако шаљива или неозбиљна каквом се може чинити. У њој је било и нешто истине. У Пиерце-Арроw-у заиста није било никаквог мотора с унутарњим сагоревањем. На његовом месту био је електрични мотор!
Да је возач имао воље да прошири свој коментар, могао је рећи пешаку и то да је електрични мотор радио без батерија – без било какве врсте ‘горива’. Возач је био Петар Саво, и премда је он управљао аутомобилом, није био одговоран за његова запањујућа својства. То је било дело његовог јединог путника, човека којег је Петар Саво знао као ‘ујака’: никога другог него електричног генија, Николу Теслу (1856-1943).
Током 1890-их, Никола Тесла је револуционисао свет својим изумима на пољу практичног електрицитета, поклонивши нам индукцијски електрични мотор, наизменичну струју (АЦ), радиотелеграфију, бежично даљинско управљање, флуоресцентне светиљке и друга научна чуда. У модерно технолошко доба није нас увела једносмерна струја Томаса Едисона (ДЦ), него вишефазна струја Николе Тесле (АЦ). Тесла није заспао на ловорикама, већ је наставио с фундаменталним открићима на подручју енергије и материје. Открио је космичке зраке деценијама пре Миликана, а пре других бавио се и рентгенским зрацима, катодном цеви и другим вакуумским цевима.
Међутим, потенцијално најважније откриће Николе Тесле било је да се електрична енергија може преносити Земљом и око Земље у атмосферској зони званој Шуманова рупа. Она се протеже од површине планете до јоносфере на висини од око 80 километара. Електромагнетски таласи екстремно ниске фреквенције од око 8 Хз (колико износи Шуманова резонанца или пулс Земљиног магнетског поља) путује дословно без губитака до било које тачке на планети.
Теслин систем дистрибуције струје и његова посвећеност бесплатној енергији значили су да би се на њега могао прикључити било ко у свету с електричним уређајем исправно усклађеним с преносом енергије. То је била превелика претња за моћне интересне групе и њихову дистрибуцију и продају електричне енергије. Теслино откриће резултирало је укидањем финанцијске подршке, избацивањем из научног крема и поступним брисањем његовог имена из историјских књига.
Тесла, који је 1895. имао статус научне супер звезде, постао је до 1917. дословно човек без статуса, ограничен на провођење ситних научних експеримената у потпуној осами. Овај мршави лик у отвореном капуту у стилу од пре Првог светског рата објављивао је новинарима своја открића и идеје у развоју приликом својих годишњих рођенданских конференција за штампу.
Године 1931, Никола Тесла навршио је седамдесет и пету. У једном од ретких указивања медијске пажње, магазин Тиме почастио га је портретом на насловној страници и биографским профилом. Стари научник био је мршав и упалог лица, али не и нездрав, коса му је и даље била сјајна и црна, и још је увек имао исти далеки израз у својим визионарским очима.
Електрични аутомобили заостају за бензинским
На почетку 20. века, електричним аутомобилима смешила се светла будућност. Визионари попут Жила Верна предвиђали су појаву аутомобила који раде на батерије и који су механички једноставни, тихи, не испуштају смрад, лаки за управљање и мање хировити од било којег аутомобила на бензин. У аутомобилу с мотором на бензински погон требало је подесити везу с регулатором расплињача, гурнути ручицу за контролу паљења, напумпати папучицу гаса и завртети мотор курблом. У електричном аутомобилу требало је само окренути кључ и стиснути гас. Отпуштање папучице гаса тренутно је успоравало аутомобил. У времену с мало аутомеханичарских радионица, електричари су у случају потребе могли сервисирати обичне моторе на једносмерну струју.
Није било уља које би требало мењати, хладњака којег би требало пунити, пумпи за воду или гориво које би требало одржавати, није било проблема с расплињачем, издувних цеви које рђају, квачила или трансмисије које треба сервисирати, и није било загађења! Употреба мазива и уља била је ограничена на два лежаја у електричном мотору и неколико делова на подвозју. Робне куће користиле су електричне камионе за доставу. Лекари су почели да обилазе пацијенте у ‘електричнима’, напуштајући свога коња и кочију у корист нечега што је много лакше одржавати.
Жене су заволеле електричне аутомобиле због једноставности њихове употребе. Будући да су електрични аутомобили имали ограничен радијус кретања и брзину због своје батерије, били су популарни за превоз по граду. Изван градова, амерички сеоски путеви били су тако примитивни да су постали резерват брзих и све савршенијих аутомобила покретаних мотором с унутрашњим сагоревањем, који су имали велик радијус кретања. Тако се у Америци одржала нека врста златног доба електричних аутомобила и након што су их у већем делу света почели одбацивати. Детроит Елецтриц, Цолумбиа, Бакер, Рауцх & Ланг и Wоодс били су најважнији међу бројним произвођачима ове врсте возила. Они су цвали у свом сегменту тржишта с распоном формалних, често елегантних лимузина.
Међутим, Ахилова пета електричних аутомобила увек је био капацитет батерије, односно његов недостатак. Батерије су биле на бази олова и киселине, биле су тешке и гломазне и заузимале су драгоцено место за пртљаг. Сувишна тежина била је крива за гегање при управљању и спорост, чак и према стандардима тог времена. Електрична возила нису се могла кретати брже од 70-80 км/х, јер је толика брзина могла уништити батерије за неколико тренутака. Брзину од око 57 км/х могло се одржавати само на кратко, а уобичајена је била вожња брзином од 24-32 км/х.
Батерије је требало пунити сваке ноћи, а радијус кретања ретко је био већи од 162 километра. Ниједан произвођач електричних возила никада није уградио генератор једносмерне струје, који је могао повратити део набоја батерије приликом кретања возила и тиме повећати радијус кретања. Обећања о усавршавању и појави нових, снажнијих батерија могла су се чути још од времена Едисонове највеће популарности, али сва су на крају остала неиспуњена.
С повећањем брзине и поузданости аутомобила покретаних бензином, електрични аутомобили губили су на популарности, и све их се више повезивало с пензионисаном господом и бакицама. Електрични покретачи мотора на конвенционалним аутомобилима забили су посљедњи ексер у ковчег електричних возила.
Година 1960-их, аеронаутички инжењер по имену Дерек Ахлерс упознао је Петра Саву и развио с њим дуго пријатељство. Током њиховог десетогодишњег познанства, Саво је Ахлеру често причао о свом чувеном ‘ујаку’ Николи Тесли и његовим достигнућима у 1930-има. (Саво је био млађи рођак Николе Тесле, и премда му није био прави нећак, обично га је звао ‘ујаком’). Године 1930, Никола Тесла је замолио свог ‘нећака’ Петра Саву да дође у Њујорк.
Саво, рођен у Југославији 1899, и тиме 43 године млађи од Тесле, служио је у аустријској војсци и био је обучени пилот, и са задовољством је искористио прилику да напусти Југославију. Доселио је у Америку и настанио се у Њујорку. У низу интервјуа 1967. године. Саво је испричао о свом уделу у причи о Теслином електричном аутомобилу. Током лета 1931, Тесла је позвао Саву у Бафало у држави Њујорк, да објави и тестира нови тип аутомобила којег је Тесла развио властитим средствима.
Бафало се случајно налази у близини Нијагариних водопада – где је 1895. стављена у погон Теслина хидроелектрана за наизменичну струју, што је у очима ортодоксне науке представљало врх његове каријере. Компаније Wестингхоусе Елецтриц и Пиерце-Арроw Мотор Цар израдиле су овај огледни електрични аутомобил под Теслиним вођством. Компанија Пиерце-Арроw тада је била у власништву и под финанцијском капом корпорације Студебакер, и искористила је ову чвршћу финансијску основу за увођење низа иновација.
Између 1928. и 1933, компанија је избацила на тржиште нове моделе с осам цилиндара у низу и В-И2 мотором, футуристичке салонске аутомобиле Силвер Арроw (Сребрна стрела), нови стил и техничка побољшања. Потрошачи су одговорили на то, и продаја аутомобила Пиерце-Арроw додатно је повећала компанијин удео на све ужем тржишту луксузних аутомобила 1930.
Уз такву навалу самопоуздања, нереални пројекти попут Теслиног електричног аутомобила били су унутар концептуалне сфере. Уз компанијин традиционални спој ароганције и наивности, све се чинило могућим. Тако је за тестирање изабран Пиерце-Арроw Еигхт из 1931. с фабричког пробног полигона у Бафалу. Извађен је његов мотор с унутрашњим сагоревањем, а квачило, мењачка кутија и трансмисија до стражњих точкова остављени су нетакнути. Остао је и 12-волтни акумулатор, али је на трансмисију прикључен електрични мотор од 80 коњских снага.
Електрични аутомобили су традиционално имали моторе на једносмерну струју, будући да је то једина струја коју батерије могу ослобађати. Могао је бити коришћен ДЦ/АЦ претварач, али је та опрема у то време била превелика да би могла стати у аутомобил. Сумрак електричних аутомобила већ је одавно прошао, али овај Пиерце-Арроw није био опремљен обичним ДЦ мотором.
Био је то електрични АЦ мотор предвиђен за 1.800 окретаја у минути. Сам мотор био је дуг 102 цм и имао је пречник од 76 цм, био је без четкица и хлађен ваздухом помоћу предњег вентилатора, и имао је двоструки кабел који је био проведен испод плоче с инструментима, али није био прикључен. Тесла није желео да открије ко је произвео електрични мотор, али сматра се да је то могло бити неко од одељења Wестингхоусе-а. На стражњи део аутомобила уграђена је 1,83 м дуга антена.
Прича о етарској стрели
Петар Саво испунио је молбу свог старијег рођака и придружио му се, и они су се у граду Њујорк укрцали на воз за северни део државе Њујорк. Током путовања изумитељ није желео подробније да говори о природи експеримента. По доласку у Бафало, отишли су у малу аутомеханичарску радионицу где су затекли нови Пиерце-Арроw. Тесла је отворио хаубу и подесио неке ствари на електричном АЦ мотору под њом.
Затим су кренули да припремају Теслину опрему. У оближњој хотелској соби електрични геније саставио је свој уређај. Донео је 12 посебних вакуумских цеви у ковчегу налик на кутију. Саво је рекао да су цеви биле необичног облика, иако су у међувремену барем три идентификоване као исправљачке цеви 70Л7-ГТ. Оне су биле прикључене на уређај који се налазио у кућишту димензија 61 x 30,5 x 15 цм. Није био ништа већи од краткоталасне радио станице. У њему се налазио електронички склоп с 12 вакуумских цеви, жицама и различитим отпорницима. Две шипке пречника 6 мм и дужине 7,6 цм очигледно су служиле као конектори за каблове мотора.
Кад су се вратили до експерименталог аутомобила, ставили су кутију на унапред припремљено место испод плоче са инструментима на страни сувозача. Тесла је угурао две контактне шипке и погледао на волтметар. ‘Сада имамо напајање’ – објавио је, дајући кључеве за паљење мотора свом нећаку. На плочи с инструментима били су додатни бројчаници који су показивали вредности које Тесла није објаснио.
На захтев свог ујака, Саво је укључио мотор. ‘Мотор је сада у покрету’ – потврдио је Тесла. Саво није чуо никакав звук. Успркос томе, са стручњаком за електрицитет на месту сувозача, Саво је убацио у брзину, притиснуо папучицу гаса и извео аутомобил из гараже. Петар Саво је тога дана дуго возио овај аутомобил без горива, 80 километара по Бафалу и по природи око њега.
С брзиномером калибрираним до 192 км/х, Пиерце-Арроw је постигао највећу брзину од 145 км/х, уз једнаку нечујност мотора. Док су се возили околином града, Тесла је постао опуштенији и сигурнији у успешност свог изума. Почео је да се отвара свом нећаку у вези с његовим тајнама. Уређај је био у стању да заувек опскрбљава возило енергијом, али, поврх тога, био је такође у стању да задовољи енергетске потребе једне куће – и то с више него довољном количином енергије.
Иако се у почетку суздржавао од објашњавања принципа, Тесла је признао да је његов уређај само пријемник за загонетно зрачење, које долази из етра, и које је доступно у неограниченим количинама. ‘Човечанство би требало бити врло захвално на његовом постојању’ – замишљено је рекао. Током наредних осам дана, Тесла и Саво тестирали су Пиерце-Арроw по граду и његовој околини, од пужеве брзине до 145 км/х.
Перформансе су биле једнаке као код било којег тадашњег моћног аутомобила с више цилиндара, укључујући и Пиерце-ову 6-литарску ‘Осмицу’ од 125 коњских снага. Тесла је рекао Сави да ће се пријемник енергије ускоро користити за покретање возова, бродова, авиона и аутомобила. Проналазач и његов сарадник коначно су довезли аутомобил на тајну, унапред договорену локацију – у стари амбар крај једне сеоске куће 32 километра од Бафала.
Тамо су оставили аутомобил, а Тесла је понео кључеве паљења и свој пријемни уређај са собом. Загонетни аспект приче није завршио на томе. Петар Саво је чуо гласине да је секретарица отворено говорила о тајном тестирању и била отпуштена због индискреције. То може објаснити како су се искривљене приче о овим тестовима појавиле у неким новинама. Теслу су упитали одакле долази енергија, кад је видљиво да у аутомобилу нема батерија. ‘Из етра који је свуда око нас’ – одговорио им је.
Неки људи су измислили да је Тесла луд и да је на неки начин повезан са злим, окултним силама. Тесла се разбеснео. Покупио је своју загонетну кутију и отишао, вративши се у своју лабораторију у Њујорку. Тако је завршила Теслина кратка авантура с применом изума на покретање возила. Могуће је да је инцидент с цурењем информација у јавност измишљен, јер је Тесла био склон објављивању и промовисању својих изума и идеја, премда је у случају кад су ти уређаји претили равнотежи у индустријском односима имао јаке разлоге да поступа опрезно.
Компанија Пиерце-Арроw је до 1930. већ досегнула врхунац свог успеха. 1931. била је на силазној путањи. Године 1932, компанија је изгубила 3 милиона долара. Године 1933, у кризи је била и матична компанија Студебакер, која се климала на самом рубу ликвидације. Фокус је пребачен с иновација на пуко преживљавање, и ту Пиерце-Арроw престаје да буде важан за нашу причу.
Загонетка унутар енигме
Отприлике месец дана после инцидента с публицитетом, Петра Саву назвао је Ли ДеФорест, Теслин пријатељ и пионир развоја вакуумских цеви. Упитао је Саву како су му се свидели тестови. Саво је био усхићен, и ДеФорест је похвалио Теслу као највећег живог научника на свету. Касније је г. Саво упитао свог ‘ујака’ како напредује прилагођавање пријемника енергије за примену у другим машинама.
Тесла је одговорио да преговара с великом бродограђевинском компанијом о изградњи брода за експеримент сличан оном с електричним аутомобилом. Одбио је да говори о детаљима, јер је постао преосетљив у вези са сигурношћу свог уређаја – и то с добрим разлогом. Моћне интересне групе, које су настојале да осујете сваки његов напор у промовисању и примени његових технологија, у прошлости су већ биле бојкотовале Теслу.
Није познато да су објављене било какве информације о најављеном наутичком експерименту, те да ли је он уопште спроведен. До јавности је дошло врло мало информација. У Неw Yорк Даилy Неwс-у је 2. априла 1934. објављен чланак под насловом ‘Теслини снови о бежичном преносу енергије ближе се остварењу’, у којем је описана планирана експериментална вожња моторног аутомобила уз примену бежичног преноса електричне енергије за погон.
Ово је било након самог догађаја, и нигде се не спомиње ‘бесплатна енергија’. У време када је с аутомобила могао бити скинут вео ћутања, корпорација Wестингхоусе, чији је председник био Ф. А. Мерик, плаћала је Тесли смештај у Њујоркеру, најновијем и најлуксузнијем њујоршком хотелу.
У њему је стари научник бесплатно живео до краја свог живота. Wестингхоусе је такође унајмио Теслу за неспецифицирана бежична истраживања, и он је у јавности престао да говори о космичким зрацима. Да ли је Wестингхоусе купио Теслину невољно ћутање о његовим открићима у вези са слободном енергијом? Или је добио средства за рад на тајним пројектима који су били тако спекулативни да нису могли представљати опасност за индустријске интересне групе у догледној будућности? Спушта се завеса на загонетку унутар енигме.
Извор: Conopljanews.net
