Британци су имали безобзирну економску агенду у погледу експлоатације Индије и никаква самилост према њеном становништву што се тога тиче није постојала. Током њихове управе, ова земља је преживела безбројне велике глади, али су најгоре биле оне које је погађале Бенгал. Прва је била већ 1770. године, а потом су следиле оне 1866, 1873, 1892, 1897. године и коначно 1943-44.
Што се тиче глади из 1770, први знаци да долази су се појавили годину дана раније, а потрајала је све до 1773. Убила је око 10 милиона људи, што је била трећина бенгалске популације. Џон Фиске је у својој књизи „Невиђени свет“ написао да је била гора од Црне смрти која је ударила на Европу средином 14. века (од које је царица Јелена побегла на Свету гору). Током власти Могула, од сељака се захтевало да плаћају данак од 10-15 одсто пољопривредних прихода, што је омогућавало и лагодан живот владара али и сигурност за сељаке у случају да усеви пропадну због временских прилика, монсуна посебно.
Међутим 1765. године британска Источноиндијска компанија је приморала могулског шаха Алама ИИИ на Споразум из Алахабада којим је преузела скупљање овог данка. Преко ноћи, данак је порастао на 50 одсто, а сељаци нису имали појма да је новац променио руке и и даље су веровали да плаћају порез шаху.
Делимични пропаст усева је био прилично регуларна појава у животу индијског сељака, због чега је вишак, који је остајао након плаћања данка, био толико важан за њихов опстанак. Међутим, са повећањем постотка који плаћају овај вишак се драматично смањио. Прво је дошло до мање пропасти усева 1768. године, па потом и до великих киша 1769, након чега је ударила суша. Глад је посебно била ужасна у модерним индијским државама Западни Бенгал и Бихар, али је погодила и Орису, Џарканд и Бангладеш.
Бенгал је, као што смо рекли, најгоре прошао, а посебно области Бирбума и Муршидабада. Хиљаде су напустиле своје домове у нади да ће храну наћи другде, али је нашли нису. Они који су остали, свеједно су умрли. Небројени хектари обрадивих површина су једноставно били напуштени, и ускоро их је појела џунгла. Раније, кад год би се појавила могућност глади, индијски владари су снижавали данак и гледали да унапреде иригационе системе да би олакшали живот сељацима, али британски колонијалисти су једноставно игнорисали сва упозорења.
Шта више, Источноиндијска компанија је у тим годинама повећала додатно висину данка на 60 одсто како би компензовала смрт толико великог броја сељака и тиме губитак прихода, па су преживели морали да дају још више не би ли приходи окупатора (јер како то другачије назвати?) били надокнађени. Да иронија буде већа, 1771. компанија је остварила већи профит него три године раније
Потом, Британци су почели да издају наређења о томе које културе треба узгајати, с обзиром да су их извозили. Сељаци који су навикли на узгајање пиринча и поврћа сада су морали да узгајају индиго, мак и друге биљке које су достизале високу цену на светском тржишту, али сељацима нису ништа значиле у погледу исхране. Није постојао „план Б“ у случају глади. Природне непогоде које су довеле до глади су заправо биле потпуно уобичајене, али је профитерски мотив људског фактора довео до катастрофалних и разарајућих последица.
Сељацима уопште нису хтели да помогну. Бенгалци нису знали да је то само почетак и да ће их за време британске колонијалне управе масовне глади непрекидно погађати, све због новца. Кулминација се догодила у јеку Другог светског рата када је „праведна“ Британија која се борила против геноцидног Трећег рајха довела до смрти три милиона људи због којих су људи јели траву и своје мртве да би преживели.
Винстон Черчил, прослављени кормилар Британске империје у најгорем конфликту у историји човечанства, који је Европу и свет спасио од Адолфа Хитлера, био је незамисливо равнодушан према свему овоме. Редовно је помоћ упућену Бенгалу преусмеравао својим трупама уз речи „глад или не, Индијци ће се котити ко зечеви“, а када му је његова сопствена влада у Делхију послала телеграм у коме му објашњава шта се дешава, он је питао: „А зашто онда Ганди није већ мртав?“.
Такође, рекао је и ово:
„Мрзим Индијце. Они су зверски народ са зверском религијом. Сами су криви за глад јер се коте као зечеви“. Суше су и даље проблем у овим регијама, као и пре Британаца, али губитак живота никада није био на том нивоу. Једноставно, Индија која влада сама собом води рачуна да до тога не дође, за разлику од странаца које баш брига.
