AЛ ЏАЗИРА: „Вучић купује време напредњацима на власти“

Кад је, жељом тадашњег канцелара Александра Вучића да постане председник Србије, министарка Ана Брнабић крајем јуна унапређена у прву министарку, није ни слутила шта је све чека. А догодиће се, по свему судећи, да ће премијерки Ани Брнабић – и то ни годину дана од устоличења на чело извршне власти – премијерску столицу измаћи управо онај који ју је у њу и поставио.

In medias res – у Србији ће у пролеће 2018. поново бити одржани ванредни парламентарни избори, други у последње две године, а трећи од 2012. кад су Вучић и СНС преузели власт. Откуд овако експлицитне тврдње и на чему се темеље, имајући у виду да о тим ванредним изборима засад постоје само нагађања и, несумњиво осмишљен, политички спин, а не и коначна одлука?

Србија је на корак до ванредних парламентарних избора и то, највероватније, у пакету са изборима за Скупштину Града Београда. Но, циљ тог спајања неће бити да се уштеди који милион пореским обвезницима, не. Циљ је да владајућа СНС и њени коалициони партнери продуже себи политички живот и мандат у престоници и остатку Србије, утрчавајући у заветрину тренутног Вучићевог рејтинга.

А шта је са људским правима, слободом медија, борбом против корупције…

Та његова доминација међу тезгама на српској политичкој пијаци обилато је потпомогнута агресивним таблоидним монолозима са поданичких дворских телевизија, уз саслужење штампаних и осталих медија. Недавни интервју Бранкици Станковић и Инсајдеру беше, нажалост, само изузетак који потврђује претходну чињеницу.

А да ли су, сад или за који месец, Србији заиста неопходни ванредни парламентарни избори? Не! Има ли у Србији паметнијих послова од ванредних избора? Да, итекако.

Треба, рецимо, остати на ногама у процесу помирења и успоставе крхког поверења међу земљама раскомадане Југославије. Истовремено, ваљало би испунити преузете обавезе у процесу евроинтеграција. Прихватајући их, рекли су како „то не раде због ЕУ, већ због нас самих и свеобухватне реформе друштва“.

Дачићева опомена

Но, док се актуелни политички прваци у Србији куну у те реформе, из Брисела и даље стижу примедбе да касне у примени и поштовању људских права, слободе медија, успостави владавине права и независног судства, борби против корупције…

Ипак, једна констатација из табора владајућих објашњава суштину унутрашњег немира који напредњаци, логично, не признају, али их чини све нервознијим у ишчекивању избора у престоници.

Њихов водећи коалициони партнер Ивица Дачић сажео је то у само пар речи: „Београдске изборе треба озбиљно схватити, не у смислу ко ће бити градоначелник, него ће се тиме мерити да ли Вучић опстаје даље на власти или не“.

А колико ће то да нас кошта?

Вучићев кишобран је неопходан београдској камарили напредњака, пољуљаној низом противзаконитих потеза градских власти – од „случаја Савамала“ и осионог извргавања улоге институција до урбицида којим се сакате архитектура и урбанизам града. Вучић ванредним изборима, неспорно – новцем пореских обвезника, купује и додатно време власти напредњацима.

А колико ће то „ванредно гласање“ да кошта? Ако су и приближно тачни подаци Националне коалиције за децентрализацију, Србија је од 2012. на парламентарне изборе (три пута), и председничке (два пута), потрошила безмало девет милијарди динара, односно око 85 милиона евра.

Занемаримо ли разводњавање реформи и губљење корака у економском и сваком другом напретку, за новац утрошен на претходне ванредне изборе (око шест милијарди динара), могао је да буде изграђен још један Жежељев мост у Новом Саду, 12 школа или 18 вртића. Претворено у плате – то је око 120.000 просечних зарада у Србији. Мало ли је?, закључује се у тексту Ал Џазире.