Певач Дарко Лазић је Нову годину дочекао у Институту за рехабилитацију „Селтерс“. Дане у Младеновцу проводи тако што свакодневно одлази на физикалну терапију и нада се да ће му ускоро бити боље. Лазић је у интервјуу решио да отвори душу и проговори о свему што му се дешавало у претходна два и по месеца.
Како се осећаш након свега што ти се десило?
– Сад сам добро, богу хвала. Почео сам да покрећем десну ногу и пресрећан сам због тога. И лекар је задовољан мојим напретком.
Како успеваш да будеш позитиван у целој овој ситуацији? Све време си насмејан…
– Трудим се да будем расположен и насмејан, јер да сам негативан, не би све овако добро функционисало и мислим да не бих напредовао… Није лако, али за сада психички све добро подносим. И лекари су ми рекли да је кључ успеха у позитивном ставу. Ја их слушам.
Да ли на годину која је за нама гледаш као на најгору или ипак мислиш да ти је више донела него одузела?
– Као на најбољу годину. Добићу сина! Марина је трудна, тако да је то за мене најважнија и највреднија ствар која ми се десила у 2018. Са друге стране, захвалан сам богу што ме је сачувао и данас сам ту, са вама. Преживео сам. Десило се шта се десило… Шта да се ради? Идемо даље и то остављамо иза себе.
Које си поуке извукао из овога? Да ли ћеш се променити?
– Ништа више неће бити као пре. Нећу више живети као што сам живео.
Значи, кафане су прошлост за тебе?
– Ма не, кафана је мој живот. Ја морам да певам, а пева се у кафани, али ћу припазити шта радим и с ким се дружим. Више неће бити лошег друштва, а многе друге ствари ћу решити у свом животу. Све је то машинерија у коју упаднеш и само тонеш, а ја ћу се лагано извући из свега.
Да ли сада знаш ко су ти пријатељи, а ко нису?
– Нажалост, морало је овако нешто да ми се деси да бих схватио. Сад знам. Они који би требало да буду ту, ту су, поред мене. И хвала им на томе. Сада сам видео ко су ми прави пријатељи, колеге, ко није љубоморан, ко је прави човек…
Размишљаш ли о певању?
– Недостаје ми песма, недостаје ми и певање. Једва чекам да узмем микрофон у руке.
Ко ти највише недостаје, када си на неки начин изолован од света?
– Моја ћеркица Лорена. Чујемо се свакодневно, али је још нисам видео. Много ми недостаје.
Шта ћеш јој прво рећи кад је видиш?
– Немам појма, мислим да ћу прво само да је грлим, дуго…
А шта јој кажеш кад се чујете? Да си на путу?
– Прво сам јој говорио да сам на путу, док сам још био у болници. Када је почела да ме пита: „Кад долазиш?“, пошто је очекивала да одем по њу, морао сам да јој кажем да сам се вратио с пута, али да сам повредио ногу. Тражила је и да јој покажем повређену ногу током видео-позива, што сам и учинио. Одмах ме питала: „Тата, је л’ цујила крв?“. Не бих волео да икад сазна шта ми се заиста догодило, мала је, повредило би је.
Да ли си јој рекао да ће добити брата?
– Не зна. Још јој нисам ништа рекао.
Рећи ћеш јој кад се видите?
– Да. Биће одушевљена, сигуран сам, јер она обожава бебе и децу уопште.
Да ли сте Марина и ти одабрали име за сина?
– Нисмо још, има времена… Полако.
Шушкало се да ти је полиција одузела телефон и да ти га је недавно вратила… Шта је истина?
– Телефон је све време код мене, никада ми није ни био одузет. Не знам одакле та прича да ми је полиција одузимала телефон, па га касније вратила? То је глупост. Телефон је са мном од почетка, само сам га гасио јер нисам могао да поднесем притисак јавности, позиве, питања…
Колико си смршао?
– Двадесет килограма.
У целој овој лоше ситуацији бар си успео да смршаш…
– Јесте, имао сам најболнију дијету икада. Изгледаћу још боље, тек планирам да ослабим.
Како се храниш овде?
– Све једем, али не могу много. Смањио ми се желудац јер сам месец дана био на инфузији. За мене је то спас јер и да хоћу, не могу да једем као пре.
Извор: Курир.рс/Ало
