Србија

ШОК ИСПОВЕСТ СЛОБИНОГ ЧУВАРА: Открио тајне из чувене ћелије 1.121, у којој је боравио некадашњи господар живота и смрти у Србији

Пре тачно 20 година Србија је завршила једно од најдраматичнијих и најделикатнијих поглавља у својој новијој историји. Хапшење бившег председника СРЈ и Србије почело је 30. марта 2001. и завршило се тек после два дана, уз жестоку драму у вили Мир и седмочасовне преговоре о предаји.

Тадашњи управник Централног затвора Драгиша Блануша открио је јавности неке тајне из чувене ћелије број 1.121, у којој је боравио Милошевић све до изручења Хашком трибуналу, попут оне у којој му се некадашњи господар живота и смрти у Србији малтене исповедио и признао да су му сви, осим породице, окренули леђа.

Региструјте се на првој српској друштвеној мрежи Србсбук

Хлеб, јаја и мармелада

– Како да се не сећам тог дана када су га довезли. Тог дана ми је био рођендан… У седам сати улазим у просторију, сам сам, и затичем стање: он лежи и покривен је ћебетом које је старо једно 50 година и које је прошло хиљаду прања. То је она тканина пртена, од конопље. Види му се само део косе, покривен, спава, не мрда. Погледам, његов плави мантил окачен на двоспратни кревет. Стоји и кофер који је донео, стоји и доручак који му је донет. Сви притвореници добијају килограм хлеба, два кувана јаја и мармеладу. Отворен сапун у умиваонику. Ја онако стојим, прво се за образ уштинем, и овако сам рекао: „Е мој Милошевићу, где си ти дошао?! – присетио се Блануша тих тренутака у емисији Мире Адање Полак на РТС.

Он је испричао и како је дошло до невероватне ситуације да притвореник и управник пију заједно виски:

– Милошевић се окренуо лево-десно и рекао ми: „Управниче, могли бисте да дођете вечерас, а могли бисмо и нешто да попијемо.“ Ја се онако тргнем и ја се окренем лево-десно. Сами смо и кажем: „А шта пијете?“, уместо да кажем да је то забрањено. Он каже: „Па пијем све.“ И купим флашу вискија. Вратим се око 11 сати увече, ставим две чаше и флашу код себе, да ови стражари не виде, и одем… Разговарали смо о људима који су га окруживали, пре свега у полицији, о његовом лошем избору људи, разговарали смо о много чему, о мојој породици, његовој… Када је дошао, рекао је: „Мене су сви напустили осим породице“, онда сам ја рекао: „Па ето, то су ти ваши лоши избори.“

„Не признајем Трибунал“

Милошевић је дискретно, у најобичнијој марици и у пратњи једног аутомобила, у којем је био Блануша, одвезен из ЦЗ до Института безбедности, одакле 28. јуна 2001. одлази у Хаг.

– У том тренутку ме није био страх, али ми је било тешко приликом саме испоруке. Када му је прочитана оптужница испод једног дрвета…, било ми је искрено жао. Тај тренутак кад су га ови из Хашког трибунала преузимали на Институту безбедности… Тужилац му чита оптужницу, официр безбедности, онако грмаљ стоји, ћутљив, не проговара, и жена преводилац. Милошевић каже: „Ја не признајем Хашки трибунал, можете да читате шта год хоћете.“ Милошевић се окреће, пита мог командира: „Дај ми цигару“, овај му даје цигару, он онако пуши без имало узбуђења. Одужило се то, чита се оптужница, преводи на енглески, а онда Милошевић прекида: „Не каже се то тако.“ Тужилац га опомене да не прекида, а он ништа, без узбуђења – навео је Блануша и додао:

– Има један тренутак који је на мене оставио врло јак утисак. Тужилац саопштава: „Ви сте сада ухапшени и сад сте у надлежности Хашког трибунала.“ Официр безбедности прилази и ја прилазим и кажем: „Не можете да га вежете.“ Видим да, по правилу службе, то следи. Он ме погледа, а ја наставим: „Овде, на овој територији, нећете га везати.“ И он покуша онда да га претресе, али ја и то спречим.

Као светска ексклузива

СТРАНЦИ НУДИЛИ БАСНОСЛОВНЕ СУМЕ ЗА ФОТОГРАФИЈЕ

Милошевић је у тренутку хапшења био светска ексклузива без премца, о чему сведоче и понуде које је Блануша, како је открио, добијао од светских медија:

– Доста странаца из ЕУ је долазило у посету, у контролу затвора. Сећам се да су новинари из једне веома познате куће нудили баснословну суму само да им дам фотографију Милошевића. Ја сам рекао да немам. Човек је рекао: „Само испишите колико хоћете.“ Ја кажем: „Колико је то?“, он каже: „Пет стотина и више.“ Знате како сам се осећао? Не бих то урадио ни за шта на свету, јер тад сам већ видео да је Милошевић, хајде да кажемо не мртав човек, него политички је мртав човек и да на њему сада узмем било шта, било ми је потпуно сулудо.

Извор: Курир.рс/ Ивана Кљајић