Пре више од две деценије, у једном од ретких интервјуа, некадашњи високи функционер СПС и други председник Југославије Зоран Лилић проговорио је о томе да је био задужен за посебне мисије за које га је ангажовао лично Слободан Милошевић. Састајао се Лилић са бившим аустријским канцеларом Францом Враницким, стигао је до Триполија и Гадафија и у Београд донео тајни мировни план Хелмута Кола, неупоредиво бољи од онога који је касније прихваћен. Међутим...
„Јесам тада био човек посебних мисија, о којима се заиста веома мало зна, једино на том послу нисам био Милошевићев човек. Наравно, све сам то чинио уз његово знање и сагласност, јер то је подразумевао и један коректан однос. Само се касније видело да он није желео да стане иза тога. Још пре бомбардовања остварио сам контакте у том смислу са неким значајним људима који су имали изузетно добре позиције у врху светских догађања и нудили се да нам помогну. Уз услов да смо и сами себи желели да помогнемо. Почео сам да путујем у време када су овде већ навелико падале бомбе, а они из ЈУЛ-а све гласније заговарали причу како НАТО тек што није пао и како тек што нисмо сломили кичму светској глобализацији. Понекад се чинило као да је некима било свеједно колико ће овде људи погинути и колико ће земља бити разорена“, испричао је лилић те 2002. за Време.
На питање откуд пуковник Мумаер Гадафи у тој причи и како је он могао да нам помогне, Лилић каже: „Ја сам и раније имао контакте с њим. Када је рат почео, молио сам га да проба да нам помогне и да у земљама у којима има утицаја објасни шта се збива на Косову. Не бежећи од чињенице да је с наше стране учињено и понешто јако ружно, али да то није била званична државна политика. Он је био веома вољан да се укључи у покушаје да се рат заустави и много шире од онога што смо га ми замолили. Гадафи је желео да у то време доведе Ругову у Триполи, да види шта може да се учини на Косову. Ми смо, нажалост, и тада радили нешто што је недозвољено у дипломатији, покушали смо да варамо наше пријатеље. Лагали смо. Амбасадор Либије је покушао да дође до Милошевића и званично га замоли да Ругови дозволимо одлазак у Триполи. Милошевић је био заузет, примио га је Живадин Јовановић. На нечију препоруку, Живадин то никако не би могао сам да уради, рекао је амбасадору да Ругова мора да остане на Косову. Истога дана, само два сата иза тога, Ругова лети за Рим авионом италијанске компаније. Тадашњи амбасадор Либије у нашој земљи, који је био велики пријатељ Југославије, пожурио је да одмах пошаље Гадафију Живадинову информацију да Ругова остаје у Приштини. После пар дана повлаче га из Београда због нетачне информације.“
О томе шта је била суштина мировног плана који му је усред рата у Бону понудио бивши немачки канцелар Хелмут Кол и како је уопште и дошао до њега, Лилић каже да је све то ишло преко једног угледног аустријског дипломате, који је понудио своје добре услуге, а читаву идеју о овом сусрету погурао је и Франц Враницки.
„Од Милошевића се тражило само то да ја заиста будем његов изасланик у тој мисији и добијем право да нешто прихватим. Овде је пре тог састанка било доста убеђивања да ли нам је то потребно или не. По мени, тај састанак са Колом, одржан 3. маја 1999, могао је да има историјско значење за ову земљу. Од нас се тражило да у веома кратком року прихватимо трупе УН-а на Косову, али тако да направимо избор. Ту су могли да буду Руси и Кинези и још неко из сталног састава Савета безбедности. Кол је сам предложио да то буду Французи јер је знао да не бисмо хтели Американце и Енглезе. Кол је преузео на себе да убеди Клинтона да то прихвати и тврдио да он то сигурно може. Клинтон је ионако неколико дана касније долазио у Берлин на самит Г-8, а и сам Кол је нешто пре тога био у САД. Били смо на прагу да зауставимо бомбардовање.
План је предвиђао да на Косову остане онај број наших војника и полицајаца договорен споразумом Милошевић–Холбрук, а то је 12.000 људи. И поредите то са оним што данас имамо на Косову. У Бону смо добили 48 сати за хитан одговор. На путу за Београд био сам убеђен да доносим нешто невероватно велико – на тацни сам доносио могућност да се за дан-два прекине бомбардовање. У шали сам једном рекао како сам очекивао да ми прикаче све највише ордење ове земље. И сам Милошевић ми је уочи пута рекао да ако доносем добре вести, бићу у најмању руку народни херој“, рекао је Лилић.
Рат је после Лилићевог сусрета са Колом трајао још 37 дана. Милошевић је одбио Колову понуду. Поставља се питање због чега и да ли је читава ствар пропала после разматрања на „кућном савету“ на Дедињу? „Не знам. Сви који су били окупљени око тог плана имали су јаке интересе да тај план успе. Колу су предстојали избори за Европски парламент, а у Немачкој су започела велика превирања у вези с тим да ли да се рат настави или не.
Враницки је био кандидат да постане специјални изасланик Кофија Анана за Балкан и било му је стало до тога, инсистирао је да се евентуални мировни споразум потпише у Бечу. О свему је био упознат и Јељцин. У свему томе наш интерес да се рат заустави био је ваљда најјачи. И Клинтону је то одговарало јер су знали да сваки нови корак мора да буде још радикалнији.
Није било разлога да бар не покушамо. Понекад ми се чини да је Милошевић одустао због личне суревњивости. У сваком случају, ‘кућни савет’ је у том тренутку донео једну од најпогрешнијих одлука за судбину ове земље. На путу из Бона за Београд срео сам се у Ђеру у Мађарској с неким важним страним политичарима који су тврдили како се одмах по успостављању мира може помоћи обнова наше земље. Тражили су да то буде у Ђеру, а не у Будимпешти да не бисмо били на оку обавештајцима којих је у Будимпешти много“, рекао је лилић.
Према његовим речима радило се о „важном америчком играчу“ чије име не жели да спомиње. „Разговарало се о немалим парама, помињали су шест милијарди долара помаћи. Милошевић ме је у први мах дочекао расположен и тврдио да је план у основи добар и тражио да све то преноћи једну ноћ. Сутрадан је све било потпуно другачије.
Рекао ми је да се јавим Колу и да одговорим са нечим што ја никада нећу разумети – да одговорим са „корисном нејасноћом“. Рекао је – кажи му нешто у стилу „може да буде, а не мора да значи“. А они су тражили да ми пред камерама јавно понудимо оно што је била суштина овог плана – да трупе УН-а дођу на Косово и да то изгледа као наша иницијатива.
Касније у Београд стижу Черномидин и Ахтисари, али они не преговарају са Милошевићем. То је већ био ултиматум. Тај њихов папир у коме су чак и скривали неке елементе споразума није био никаква наша победа. Тачно је да наша војска у том рату није била поражена, али смо као држава били поражени. Остали смо без више од 13 одсто територије, без већине припадника нашег народа на Косову“, рекао је Лилић.
О томе да ли је Колов план индиректно садржао могућност да Милошевић оде у Хаг, Лилић каже: „То је била једна од тема мојих разговора с Колом. Та претња је сасвим отворено стајала над Милошевићем, о томе су у Београд стизале свакодневне поруке. Колу сам рекао да није логично подизати против некога оптужницу за недоказане ратне злочине и истовремено тражити мировни споразум. Он је показао разумевање за такав приступ. Рекао је да поручим Милошевићу како ће он лично учинити све да се спрече све негативне последице и та претња скине с дневног реда. Кол је био спреман да тако нешто гарантује“.
Мало је познато и то да је Лилић пре рата ишао у Белорусију код Александра Лукашенка да набави специјалну опрему за електронско покривање границе. Мисија је ипак била неуспешна.
„Могли смо те ефикасне системе за електронско покривање границе да набавимо релативно повољно. Лично сам ишао код Лукашенка да о томе разговарам. Он ми је детаљно објаснио како то функционише на њиховој граници. Са том опремом могли смо да спречимо шверц оружја, муниције и прелаз терористичких група преко наше границе. Иако нам је све то нуђено веома повољно, опрема није стигла јер некоме то није одговорало. Није одговарало онима на нашој страни који су знали да туда пролазе важни путеви дроге, оружја и много чега. У том послу и профиту учествовали су и многи људи одавде и зато смо, због њиховог профита, платили тако високу цену. Њима није одговарала потпуна контрола границе. Боље би било да су тада испала из политике нека крупна имена, него да нам се касније догодило све што нам се догодило. Била би то неупоредиво мања штета за ову државу“, рекао је Лилић.
Извор: Курир.рс/Мондо
