„Ишао сам својим послом за Никсић, у прољеће 1952. године. На путу жељезницом из Титограда (Подгорице) за Никсић насао сам се у купеу са своја три познаника из села Т. Троје ових путника исла су за манастир Острог, јер је мајка са једним својим сродником тамо водила своју полудјелу ћерку, која се подуже времена узалудно лијечила.
Млада, ова невјеста била је страсно узрујана. Грдила је и псовала све присутне најпогрднијим изразима. Мени је неколико пута опсовала оца и мајку, чак ми је пљунула у лице. Пратиоци су је једва уздржали да се не баци кроз прозор и да се не свлачи гола пред народом.
Кад смо стигли до станице Острог, моји сапутници су ту изашли и пјешице продужили пут до манастира. Ја сам наставио пут до Никсића.
Сјутрадан на повратку из Никсића, послије подне, када сам стигао на станицу Острог, нашао сам се са мојим познатим сапутницима, који су се враћали у куци. На моје велико изненадђење, сви су били весели, а особито невјеста.
Она је сва срећна приступила ближе мени и ословила ме ријечима: „Опрости ми, Савићу, што сам те јучер несвјесно вријеђала, јер нијесам знала ста говорим. Мајка ми је рекла данас да сам те јучер много увриједила и нападала, молим те понизно да ми опростиш!“
Ја сам јој честитао чудесно оздрављење и наставили смо даље путовање до мјеста сталног боравка, славећи и хвалећи Бога и Угодника Божијег, светог Василија Острошкога. Невјеста је потпуно оздравила без икаквих знакова и појава душевног растројства.“
Извор: Београд.ин
