Замерили су се Хрвати „спортским боговима“ када су на Европском првенству 1995. године сишли с победничко постоља. Никако да се врате, да се у мешају у борбу за медаљу, а селектор Србије Александар Ђорђевић у опширном интервјуу за Индеx.хр каже да је притисак државног врха увек био велики на спортисте, али да за потез „коцкастих“ нема оправдања
– Истина је, било је напето, између нас и њих за вечером били су постављени други столови, звали смо их „ЕУ столови“. Итекако смо се дружили и до данас смо остали добри пријатељи. То нам нико не може одузети. Исфорсирано су нас раздвојили, али наша пријатељства пре распада државе су много дубља и искренија. Спаја нас оно што смо заједно проживели.
Две године касније, Ђорђевић је чувеном тројком на Еворбаскету у Шпанији срушио снове Хрвата о медаљи.
– Та тројка значила ми је много јер је била прекретница за наш српски, у оно време југословенски кошаркашки пут. Ко зна што би било да је било обрнуто. О томе нико не размишља – објаснио је Ђорђевић.
Колегиницу из Хрватске је интересовало како се Ђорђевић осећао током дочека у Београду.
– Ух, било је… Још ме држи, и даље сам најпоноснији селектор Отишли смо на Првенство с пет дебитаната. Дочек је пуно значио играчима који се до сада нису попели на балкон. Та традиција живи од 1995. године. Људи су нас дочекали с искреним поштовањем и дивљењем. Српски навијачи и јавност поштују медаљу коју смо донели Сви морамо бити поносни.
Није желео Ђорђевић много да прича о хрватској кошарци, да се нађе у улози саветника комшија.
– Не бих се бавио Хрватском. Ми имамо нашу земљу, ви имате вашу. Радимо онако како мислимо да је добро, а кључна реч је заједништво. До њега се долази великим радом, посвећеношћу и односима у екипи. Хоће ли резултат доћи – то је већ други ниво, али морају се задовољити основни услови да играч може оптимално пренети свој таленат на терен. Утакмице на Евробаскету биле су јако тешке, играли сте против Русије која је била апсолутни фаворит за медаљу. Одиграли сте добро полувреме, а потом сте пали.
Сви пореде Луку Дончића и Дражена Петровића, не и Александар Ђорђевић.
– Нико се не може да се пореди и мери са Драженом, он је био најбољи. Дончић је чудо, али свој је играч и нека иде својим путем. Сазрева брзином светлости, Реал му у томе помаже и биће један од најбољих.
Петровић након утакмице Цибоне и Партизана у лице Ђорђевићу рекао да више никада нећете играти за Југославију, селектор га је скинуо са списка, али нема код селектора Србије зле крви.
– Да, рекао ми је да никада нећу играти за Југославију, Дуда Ивковић ме заиста није водио на турнир, али данас разумем. Требало је повести још неког ко је јак у обрани, а Дражен је увек могао постићи 40 поена. То су била спортска ривалства и била су вредна. Нисам хтео да играм с Драженом него против њега, тако је било и с Рађом или Кукочем – закључио је Ђорђевић.