Од (бе)смисла постојања НАТО, до опасности поделе света на сфере утицаја, Јосип Броз Тито је још крајем педесетих одлично разумео проблеме који муче свет више од пола века касније
У ауторском тексту „О одређеним актуелним међународним питањима“, написином за реномирани амерички магазин Форин Аферс, бивши лидер Југославије Јосип Броз Тито представио је манифест спољне политике која ће обележити његову владавину у наредних 20 година, пише Неwсwеек.рс.
Већ на самом почетку, Тито као приоритет дефинише чврсту решеност да се сви међународни проблеми решавају мирним путем и сарадњом. Према његовом мишљењу, управо људи чија је дужност да одржавају мир и безбедност, најчешће сами нарушавају принцип мирне коегзистенције упорним дељењем света на интересне зоне.
„Порекло тензија које данас муче свет може бити повучено скроз до времена Техерана, Јалте и других конференција о одређеним међународним проблемима као што је подела света на сфере утицаја. За њих, свет су чиниле три велике силе; све друге нације посматране су као протекторати и њихова стремљења су игнорисана“, пише Тито.
У критикама великих сила, Јосип Броз није штедео ни Запад, ни Совјетски Савез.
Он Запад оптужује за лицемерје, јер користи принцип независности у пропагандне сврхе, док у пракси чини управо супротно – нарушава праву независност мањих и слабијих држава. Тито је савршено свестан да је Стаљинова политика одговорна за велико неповерење САД и Европе у вези с намерама СССР-а, али не може да објасни зашто то неповерење не само да није престало, већ је у порасту и после Стаљинове смрти.
Титова анализа односа Запада и Истока, тачније Вашингтона и Москве, актуелнија је данас него икада раније, пре свега у разматрању узрока тензија и смисла НАТО савеза.
„Нећу открити никакву тајну када кажем да постављање војних база у Европи, на Блиском истоку и у Азији представља трајну претњу по мир, јер доводи до легитимног неповерења друге стране, у овом случају совјетских лидера. Совјетске вође гледају на ово, с правом по мом мишљењу, као на политику окруживања, војну претњу и агресиван покушај изолације Совјетског Савеза“, писао је Тито.
Упоредимо ли ово становиште са саопштењима Кремља у последњих пар година, видећемо да је кључни проблем на релацији Вашингтон-Москва, суштински непромењен. На њега су се само у међувремену накалемили други проблеми, као што је питање америчког ракетног штита у Европи или Јужној Кореји, који су даље закомпликовали ситуацију.
Постојање НАТО пакта, примећује Тито, имало је смисла када је Алијанса настала – током ере Јосифа Стаљина. Како су фактори заслужни за успостављање савеза нестали, не постоји апсолутно никакво оправдање за његово даље постојање, а нарочито не за експанзију и развој.
С обзиром на Титово фундаментално противљење „блоковском систему“ спољне политике, сличан став важи и за Варшавски пакт, премда је његов „покретач“ била неопходност противтеже Алијанси.
„Убеђен сам да ће Варшавски пакт нестати чим нестане и НАТО“, писао је Тито.
Југословенски лидер предлаже колективни безбедносни споразум, који би обезбедио мир и стабилност на основу поверења међу нација и држава, које би даље омогућило далеко ефикасније решавање међународних проблема.
Да би то успело, неопходно је да принцип решавања међународних проблема поичива на коегзистенцији држава, независно од пилитичких уређења, односно од тога да ли је на власти комунистички или демократско-капиталистилчки режим.
Мешање у унутрашња питања, које се у данашњој политичкој арени највише замера Вашингтону, за Титову концепцију међународних односа представља велику опасност и „може довести до нове катастрофе за читаво човечанство“.
Јосип Броз веома је рано развио политичку визију света која се, осим по социјалистичким елементима, у многим сегментима преклапа са данашњим стремљењима. Титова дипломатска зрелост била је својевремено далеко већа него код многих који су заступали хладноратовски начин размишљања. Требало је више од 30 година да би САД промениле став према Русији (као наследници СССР), али и то је било кратког рока.
У данашњем свету поново влада велико неповерење између истока и Запада, говори се о другом Хладном рату, а све чешће су и процене ко би победио у Трећем светском рату.
Како би умањили шансу глобалног конфликта, данашњи лидери теже политичким унијам, војним савезима, интерконтиненталним уговорима о слободној трговини и сличним обавезујућим правно-административним средствима, које су у својој основи и даље базирани на блоковској политици.
Независност и неутралност, које Тито истиче као кључне за мирну коегзистенцију, опет су угрожене, овог пута све нејаснијим границама између нација и култура и новом гвозденом завесом између демократског и либералног Запада и традиционалистичке Русије на Истоку. Незадовољство које произилази из мањка независности већ се манифестује успоном национализма и такозваног „популизма“, кроз расне тензије и све веће неповерење људи у њихове вође.
Судећи по 2016., сигурно је да ће ова деценија донети још бројне политичке потресе и промене. Један од њих можда ће пресудити ко је био у праву – Тито или, мање више, сви остали.
Извор:newsweek.rs/Новак Луковац
