Русија

АРКТИК – БИТКА ЗА ЗАЛЕЂЕНЕ МИЛИЈАРДЕ! Русија граби напред

Све ово догађа се за време западних санкција под којима трпи Русија и у тренутку када је Русија већ војно активна у Сирији.

Loading...

“У далекој галаксији” односно “тамо где ни један човек никака пре није крочио”, уводним реченицама из легендарних “Ратова звезда” могао би да се опише и Арктик. Јер, заиста је далеко, на врху Планете, а људи тамо залазе ретко. Ево како је овај удаљени део наше Планете постао зона интереса за водеће светске силе.

Према причи и историји први је до Северног пола, средишње тачке Арктика, стигао Роберт Пери, инжењер у америчкој морнарици 6. априла 1909. године. У његовој пратњи били су Метју Хенсон и четири Инуиста, Отах, Сегло, Егингвах и Окуеах.

Каснија истраживања довела су у питање Перијев успех, он није могао довољно прецизно да одреди позицију Северног пола, те ће се човеком који је стигао до средишта Арктика, сматрати норвешки истраживач Роалд Амундсен, који је тамо стигао 12. маја 1926. године. Пре само 90 година.

Ипак, људи одавно знају за Арктик. Феничани, они који су нам оставили новац (па од тада људ кажу да се више ни око чега није тешко договорити) знали су да се иза скандинавских земаља море претвара у нешто неугодно. Дакле, када су пасионирани морепловци, за које се верује да су стигли и до Америке тврдили да је нешто неугодно, онда им треба веровати, преноси Јутарњи лист.

У добу модерне имагинације Арктик је домовина Деда Мраза. Али и та бајка је разбијена, јер сада сви знају да живи у Финској, где чак можете посетити и његову кућу. Име је добио по грчкој речи за медведа, арктос, па је одатле уследио и придев северни. Овде би прича о Арктику престала да није дошло до Хладног рата, који се завршио падом Берлинског зида. Руска војска је 24. јануара објавила слике својих војника како вежбају у арктичкој зони. И то није случајност, 16. јануара у Норвешку је стигао контингент од 330 америчких маринаца који су стигли како би ојачали одбрану НАТО савезника од руске претње за коју ће свако из московског политичког естаблишмента рећи да је непостојећа.

Штагод јавно говорили у Русији, чињеница да се догодио стратешки обрат у стратегији Кремља који је све видљивији је непобитна. Укратко, Владимир Путин је 2000. године добио економски готово уништену Русију којом су харали олигарси. НАТО је стигао на руске границе, а онда је Запад ударио и на Украјину, виталну стратешку тачку за руску сигурност. Те 2004. године Владимир Путин је био преслаб да би угушио “наранџасту револуцију”, али убрзо догађаји почињу да му буду од користи, пре свега раст цена нафте. Барел је 2004. године прешао цену од 50 долара да би пред америчке изборе 2008. стигао и до 120 долара. Новац за Русију колико се може само пожелети. И трошкови су били велики требало је поправити животни стандард, али остало је и за војску и за резерве.

Руска зона интереса протеже се од Пацифика, преко средње Азије, а посебно је интересантно да је Русија све активнији играч у Авганистану па све до Арктика који је постао тачка око које се препиру многе земље. Како је реч о цивилизованим земљама, оне су пре 20 година формирале Арктичко веће у којем је осам чланица: Канада, Данска, Финска, Исланд, Норвешка, Русија, Шведска и САД. Постоје очигледно и посматрачи међу којима се истиче Кина која је тај статус добила 2013. године. Декларација говори да је Арктичко веће “водећи међународни форум за процес сарадње, координације и интеракције арктичких држава, аутохтоних заједница и других арктичких становника око заједничких арткичких тема.

Ово Веће лепо ради, бави се озбиљним стварима, али има један проблем. Реч је о мултилатералној организацији кроз коју је тешко остваривати властите интересе, стога земље које су у директном додиру с Арктиком у великој мери делују аутономно. Од када је отоплило, тако је и Арктик постао доступнији. Истраживања су потврдиула да се испод тог релативно брзо топећег леда скривају резерве нафте и плина којима би еквивалент био 422 милијарди барела нафте: помножите то са садашњом ценом барела од 50 долара и завртеће вам се у глави.

1932. године Совјетски Савез је отворио северни поморски пут, најбржу линију од Азије до Европе која за 60% смањује трајање путовања кроз Панамски или Суески канал која је била отворена врло кратко током године, али сада, што захваљујући затопљењу, што модерним технологијама, постаје све коришћенија рута. До 2030. године Северни поморски пут би могао да буде отворен 9 месеци годишње.

Овај последњи податак био је један од кључних разлога због којих је Кина затражила место проматрача у Арктичком већу јер би свако скраћење поморског промета овој изазовној економији донело нове профите. Арктик је био тачка надметања Запада и СССР-а па су у Москви беснели када је америчка нуклеарна подморница Наутилус 1958. године успела да прође испод Северног пола. Одгобор је требало чекати све до 1977. године када је руски атомски ледоломац Арктик постао први брод који је дошао до најсеверније тачке земљине кугле.

А онда је одмрзавањем Хладног рата све замрло, нафте је било свуда. Русија је одлучила и пре Грузије да покаже да без ње нема никаквог договора око разграничења па су 2. августа 2007. године две подморнице зарониле испод ледене капе и на дубини од 4300 метара забиле један метар велику руску заставу израђену од титана.

И ту се није стало, подсетимо се на раније изнесену тезу о руским зонама интереса које више не смеју да буду доведене у питање. У септембру 2014. године Русија је објавила да је послала шест бродова с особљем и опремом како би отворили војну базу у арктичком простору из доба Хладног рата која је затворена 1993. године. Руске новинске агенције мирно су објавиле да је реч о “јачању присутности у регији”. Москву су, како су извештавали руски извори, забринуле активности Канаде и Норвешке, па је Путин 2013. године наредио повратак на Новосиберијска острва на далеком северу. Адмирал Владимир Корољов је објавио да ће се база вратити сталном функционисању. Али Кремљ није имао на уму само оживљавање старих база. Руски министар одбране Сергеј Шојгу ће у октобру 2015. године поносно закључити.

– Не скривамо то, јер смо завршили изградњу базе на Новосибирским острвима, на острву Котелни. То је велика војна база, такве није било овде у совјетском раздобљу – рекао је Шојгу.

Све ово догађа се за време западних санкција под којима трпи Русија и у тренутку када је Русија већ војно активна у Сирији. Да о Украјини и не говоримо. Шојгу је том приликом како је пренео РТ, најавио да ће руске трупе трајно бити распоређене на Арктику 2018. године опремљене свом потребном опремом и оружјем високе технологије. Најавио је и низ мањих база уз Чукотку и курилска острва.

Агенција ТАСС је јавила да је у функцију стављено 6 бауа: Нагуроскоје, Рогачево, Средњи Остров, Темп, Мис Шмидт и Зивоздни. Без већих двоумљена може се закључити да је Русија успоставила војну структуру која је спремна да у било ком тренутку брани интересе Кремља. Јасно је да јој нико од осталих чланица Арктичког већа није раван. И да је размештај 330 маринаца у Норвешкој одбрана кишобраном од тајфуна.

У јануару 2016. године руски министар спољних послова Сергеј Лавров написао је да је “Рисија увек сматрала Арктик територијом дијалога уз узајамно уважавање” и додао како се “нада да су наше колеге из Арктичког већа свесни опасности предузимања конфронтацијског приступа и увоза тензија”. И баш у складу с тим упозорењем Москва је реаговала на размештај америчких маринаца: из Горњег дома парламента стигла је изјава да “Кремљ маринце сматра директном војном претњом”.

Да цела ситуација није безазлена, потврђује вест да је ове среде америчко министарство одбране објавило дорађену војну стратегију за Арктик која предвиђа јачање америчке морнарице како би се одвратила руска агресија. Нови амерички министар одбране, генерал Џејмс Матис, маринац, већ је најавио да ће тражити више новца за морнарицу тако да ова дорада стратегије не треба да чуди иако је почела још за време прошле администрације.

Ледени Арктик се скривао иза врућег песка Сирије и Ирака па се изгубио и на мапи јавног дискурса. Али Русија га је сама вратила. Бројке су више него јасне: Москва је успоставила ново арктичко заповедништво.

 

Извор: Telegraf.rs

Loading...
loading...
loading...