Растућа политичка нестабилност у Белорусији могла би да наговести директну руску интервенцију која би за Европу могла да буде јачи фактор дестабилизације него посредњи рат Москве и Kијева. Напад на Белорусију могао би да довести у питање безбедност и интегритет више суседних држава и има потенцијал прерастања у директну конфронтацију Русије и НАТО-а.
Политички услови у Белорусији се брзо погоршавају. Протести против председника Александра Лукашенка, који су почели средином фебруара, шире се изван главног града Минска. Подстакли су их грађани љути на владу која је наметнула „порез на скитнице“ људима који су запослени мање од пола године, а затим су прерасли у захтеве за системску политичку промену, укључујући чак и одлазак Лукашенка, пише Јутрњи лист.
Релативно слаба опозиција у Белорусији није покренула протесте па се чини да масовне демонстрације у више градова немају вођство. Ипак, што дуже протести трају, вероватније је да ће се појавити фокусирано и одлучно вођство које ће водити било у прозападном, било у проруском смеру. Током прошле године Минск је успоставио блискије односе с ЕУ и САД-ом како би привукао потребна улагања.
Све даље од Москве, све ближе Бриселу?
Подршка из Москве пресушује због слабљења руске економије, па и белоруска економија тоне. Евроазијска економска унија, чији је Белорусија члан показала се као јадњикав неуспех. Лукашенко је, упркос споразуму о Унији између Русије и Белорусије, опирао притиску Kремља да успостави авио-базу у западном делу земље која би представљала директну претњу НАТО-у. Чак се дипломатски приближио ЕУ и САД-у укидањем виза за грађане Запада.
Укидање санкција ЕУ наметнутих белоруским званичницима резултирало је недавном посетом високе делегације ЕУ Минску. Док би Запад могао да поздрави компромисно решење између Минска и демонстраната као предзнак политичких реформи, Москва на Лукашенков меки приступ демонстарцијама гледа као на велику слабост. Страхује да би то могло да подстакне други „евро-Мајдан“ попут украјинског који би извукао Белорусију из руске орбите. Московски медији, како би дезоријентисали јавно мњење, тврде да је реч о новој „обојеној револуцији“ или „фашистичком пучу“ који осмишљавају западне обавештајне службе уз руску границу.
„Пропала држава слична Украјини“
Белорусија је кључна компонента у пројекцији моћи Kремља у средњој Европи и балтичкој регији јер се граничи са три чланице НАТО-а. Kремљ неће допустити да земља сама бира окретање према Западу с Лукашенком на челу или без њега.
Руски званичници окривљују Лукашенкове кораке према Западу за садашњу кризу и њихова пропагандна машинерија описује Белорусију као „пропалу државу“ сличну Украјини непосредно пре руске анексије Kрима у фебруару 2014. године. Злослутан сценарио нестабилности био би када би руске службе срушиле Лукашенка под димном завесом протеста те и заштите од насилне револуције, грађанског рата или интервенције НАТО-а.
Москва би тада тврдила да она само проводи „вољу народа“, смењујући „последњег диктатора у Европи“ – несретна фраза коју су користиле Бушова и Обамина администрација и која би Западу могла да се обије о главу. Руске службе дубоко су ушле у белоруску војску, полицију, бирократију и обавештајну мрежу те могу да инсатлирају промосковску замену за Лукашенка.
Такав би корак вероватно пратила „братска“ војна интервенција јер Kремљ жели пуну контролу белоруских западних граница с Пољском, Литванијом и Летонијом. То би могло да постави темељ за још опаснији регионални конфликт. Мање од 240 километара дели Белорусију од руске балтичке енклаве Kалињинграда. Kратким војним продором кроз литванску територију Kремљ би могао да оствари два стратешка циља. Прво, директно би повезао руску земљу с војном базом која је домаћин балтичке флоте. Друго, одсекао би три балтичке државе од могуће помоћи НАТО-ових трупа и доставе опреме у случају будућег руског напада на Естонију и Литванију.
Оправдање свог балтичког продора Москва би могла да пронађе у незадовољству руске и пољске мањине на југу и истоку Литваније, што је примарни циљ руске пропаганде и чијим се лидерима сада осмехује Kремљ.
Москва би тако могла да има два повода за интервенцију у Литванији, која би повезала Русију с Kалињинградом: наводна заштита „руских говорника“ и онемогућавање изолације суграђана у Kалињинграду. Из кремаљске перспективе Белорусија представља истовремено и опасност и могућност да не само тестира Запад, него и оствари стратешку победу. То долази у тренутку кад је ЕУ заокупљена кризом идентитета, а америчка неискусна Трампова администрација је блокирана домаћим политичким биткама. Москва је традиционално искоришћавала тренутке слабости и неодлучности на Западу како би остварила своје империјалне циљеве и криза у Белорусији лако би могла покрене такав сценарио.
Извор: Jutarnji list
