Мало је свештених лица у историји СПЦ која су била толико омиљена у народу као покојни патријарх Павле. Баш зато велики број верника сматра да би управо он требало да буде проглашен за свеца.
Снежана Милковић, унука патријарха Павла, каже да је он већ јесте светац.
– За мене је он одувек био и остало светац. Сећам се дединог коментара када се расправљао о томе да ли да неко буде проглашен свецем: „Хоће ли неко бити више светац ако га ми прогласимо?“ – прича Снежана.
За свог деда – стрица, којег је одмалена ословљавала са „деда Попа“, каже да је живео по јеванђелским пинципима које је проповедао.
– Kао патријарха га, вероватно као и остали, памтим као скромног, спремног да одговори сваком изазову тешког времена у којем је био првојерарх СПЦ, посвећеног вери , првог у служењу, спремног да помогне, осетљивог на туђе невоље, широког образовања и аутора многих писаних дела – наводи Милковићева.
– Његова посебна особина је била смиреност у свакој ситуацији. У то см се уверила у разним приликама када је био оспораван и угрожен, када је био пред тешким одлукама. Био је осетљив, али је смирено чинио све што је у његовој моћи, а даље се уздао у Божију вољу. Волео је да се шали. Био је духовит, благ, склон опраштању и разумевању других. Никога није осуђивао – прича његова унука.
Она каже да је патријарх Павле увек зано и да јој удели добре савете, а многи су јој остали урезани у сећању.
– Једном ми је рекао: „Немој толико да се секираш, сирће гризе своју флашу, оболећеш. Превелика брига ито је што и небрига. ко смо учинили све што е до нас само треба стрпљиво да сачекамо разултат“ – прича Снежана.
Упитана шта би он, да је жив, данас поручио Србима, она каже: “ Мислим да би поново поручио да се понашамо као људи, никад као нељуди, да нас се преци не постиде, а будуће генерације поносе“.
Патријарх Павле је 2009. преминуо на ВМА у 95. години. Милковићева га је последњи пут видела неколико дана пре смрти. Написла је књигу „Мој деда – патријарх Павле“.
Није себе сматрао посебним
Милковићева открива да је патријарх б посебно везан за сестру Агицу, која је њена бака, па је био чест и драг гост у њоховој кући. Kада одложи штап и камилавку, постајао би брат, стриц, деда.
– Није себе сматрао посебним, никада није дозвољавао да му придржимо огртач, јер каже да би то значило „ја сам главни, сви треба да трчкарају око мене – присећа се она и додаје да је патриарх волео да проба њене специјалитете, а посебно гибаницу и кремпите.
Извор: Srbija Danas/Kurir.rs
