Пише: Емил Влајки
Овај текст, као ни остали пренесени на странице овог портала који је коректно и толерантно објављивао све моје анализе и лутања, све моје заблуде и истине о ситуацији у Србији, посебно оне везане за садашњу власт, нема ни трунке морализаторства. И да одмах кажем. О ситуацији у Србији не мислим више ништа писати, јер се више нема што писати, и јер је све готово и безнадно.
Чуда не постоје
Мени је, од пада Милошевића до данас, све било јасно. Србија је била продавана странцима, пљачкана и вођена према Западу. Моја књига ‘Демонизација Срба’, поред бројних других текстова у медијима, то јасно исказује.
Нисам никада ни у чему гријешио, само сам се погрешно надао. ‘Меа цулпа, меа маxима цулпа’! Вјеровао сам, да ће садашња прва личност Србије са познатом антизападном прошлошћу и неоспорном интелигенцијом, можда ипак, у задњем часу, кренути оним путем којег је истицала у својим честим изборним кампањама. Све ми је говорило супротно, али сам ипак тврдоглаво вјеровао у рационално, веберовско чудо. Вјеровао сам, да ће тој индивидуи у једном тренутку „пући филм“ због константних пресија и уцјена којима је био подвргнут он и његов народ. Сада знам да се то чудо није могло, нити да се може десити.
Што се све жртвује?
Ако изузмемо моја нереално утопијска надања, моје су анализе биле кристално јасне. Садашња власт коју је народ изабрао, а којој је на челу ‘Л роа солеј’, има точно зацртани циљ:
Жртвовати Kосмет, Русе и посредно (нажалост) Републику Српску, како би Србија ушла у Европу.
Успут, назначени процес значи и све виши ступањ симбиозе Србије са НАТО-ом. То исто значи да су шансе никакве да Руски хуманитарни центар у Нишу добије екстериторијални статус.
Затим, нема никакве шансе да се тај, евроатлантски, неумитан тренд поремети зато јер у Србији за то једноставно нема политичких снага које би се томе супротставиле. Наравно, ни Србија без Kосмета неће моћи ући у Европу без даљњих територијалних уступака.
Све што је досад било, више бити неће
Све у свему, одсада ће Србија морати живјети без Руса, без Kосмета, са НАТО-ом и ММФ-ом те њиховим константним уцјенама, са сталним територијалним претензијама муслимана и војвођанских сепаратиста, са ниским животним стандардом, са (које ли срамоте) „европским“ кућама од картона за Роме у 21. стољећу, са новим све бизарнијим и апсурднијим људским правима, са све толерантнијом СПЦ и њеној све већој подложности Риму, са Великом Албанијом, са блискоисточним избјеглицама, и са сталном пријетњом да једног дана Савјет безбједности прогласи Србију геноцидном земљом.
Мене су у школи, у физици, учили да је сила реакције једнака сили акције, али у Србији нема тко да реагира осим скоро непостојеће опозиције са „кукавиичјим јајима“: једним дијелом типа ‘Прелетачевић Бели’, а другим дијелом (примјер другопласираног на предсједничким изборима) особом која је чак већи евроатлантиста од Њега. ‘Воx попули’ је овог пута истински пресудио и одлучио да земљу одведе у све оно што није српско.
Ах да, да не заборавим: Руска дипломација је све погрешно одиграла на Балкану, те изгубила и битку и рат.
Наравно, живјет ће (и снаћи ће се) овај народ. Али како и према чему?
Извор: NSP
