У ирегуларним и изузетно контроверзним изборима прошле недеље, Венецуела је изабрала чланове нове уставотворне скупштине, тела које ће председнику Николасу Мадуру дати још већу контролу над овом подељеном земљом у којој влада све већи хаос
Током и након избора, за време којих је у масовним протестима убијено десеторо људи, влада је наставила са хапшењима опозиционих политичара, а САД су увеле нове санкције Мадуру и другим представницима венецуеланских власти. Осим хаоса и насиља, земља пати од хроничне несташице хране и лекова.
Поводом најновијег развоја догађаја у Венецуели, новинар „Слате-а“ разговарао је са професорком политичких наука и латиноамеричких студија Тери Лин Карл, ауторком књиге „Парадокс обиља: Нафтни процвати и петро-државе“.
Колапс богате земље с највећим залихама нафте на свету
Лин Карл оцењује да је невероватан аспект венецуеланске кризе то што сведочимо колапсу велике, богате, модерне државе која има и демократску и ауторитарну традицију, која је само неколико сати удаљена од САД и која има највеће светске залихе сирове нафте. Овај сценарио могао би да доведе до избегличке кризе, прошири нестабилност у региону и још више прошири криминал у Централној Америци и на Карибима, али и до грађанског рата у самој Венецуели.
Корен саме кризе је колапс демократије и двостраначког система у земљи. Наравно, очигледни разлози кризе су пад цена нафте, претерана зависност привреде Венецуеле о овом енергенту, претерано трошење Мадурове владе и владе његовог претходника Уга Чавеза, недостатак ограничења и противтежа у држави те „ултра-председнички“ систем који се ослања на ванредне декрете, прогања дисиденте и који је огрезао у корупцију.
Међутим, проблем с оваквим тумачењем је тај што је све наведено постојало и у досадашњој демократији. Двостраначки систем је пропао и довео до успона Чавеза, јер није чинио ништа за сиромашне. Слоган из тог времена био је: „Где је новац од нафте?“
Али Чавез је наставио да ради оно што су и дотадашње владе радиле пре њега – превише се ослањао на приходе од продаје нафте. Нафта чини чак 96% извоза Венецуеле. Чавез је протраћио девизе које је држава на овај начин зарадила субвенцијама за сиромашне: од повлашћене цене бензина и хране до бесплатног становања и здравствених услуга.
Све владе у Венецуели трошиле су новац којег нема
Све је то било и те како потребно и похвално, али не може се трошити новац којег нема, што ће на крају упропастити државу, упозорава Лин Карл. У Венецуели влада мит да приходи од нафте могу да покрију све што држава жели да ради. Та заблуда је створила исте проблеме и за Чавеза и Мадура и за власти пре њих, па и за војну хунту из педесетих. Али то није само проблем Венецуеле. Иста невоља мучи Ирак, али и друге извознике нафте. Немогуће је водити привреду утемељено на једном добру чија цена је екстремно нестабилна.
Кад је, након неуспешног пуча 1992. Чавез дошао на власт изборима 1998. године, ствари су се у почетку заиста поправиле, чему је свакако допринио и истовремени раст цена нафте. Али Чавез се правио као да има довољно новца за финансирање свега, а кад трошите новац који немате, постоје само две опције: једна је да се задужујете, друга да га упумпавате. Венецуела је упумпавала огромне количине новца, као што то уосталом ради и САД. Но постоји кључна разлика: док су амерички долари најтраженија глобална валута, венецуелански боливари не требају никоме. Предвидљиви резултат је била инфлација која се сада процењује на 720% годишње.
Мадуро није Чавез
Ипак, Мадуро није као Чавез. Док је Чавез тражио легитимитет за своје реформе на изборима, на којима је редовно побеђивао, Мадуро не проводи слободне и поштене изборе за уставне реформе као његов претходник и ментор.
Грађански рат је сада реална могућност јер у Венецуели готово свако има оружје, а земља је дубоко подељена, оцењује Лин Карл. Док Мадурове присталице тврде да су кривци за кризу богаташи и САД, опозиција је подељена између себе. Један део опозиције жели повратак на мере штедње и нерегулисану тржишну приверду и склонији је насилној конфронтацији него икаквим преговорима с владом. Други део опозиције је странка звана „Примеро Јустициа“ која заговара институционални пут према изласку из кризе. Но, прво крило опозиције боље је повезано са САД.
Због тога је битно да САД не предузима унилатералне потезе јер то само служи као потврда Мадуру да се ради о америчком покушају смене режима, сматра Лин Карл. Осим тога, потребан је ембарго на увоз оружја у Венецуелу, јер последње што треба тој земљи у оваквој ситуацији је још оружја, истиче ова аналитичарка.
Извор: Index.hr
