Бењамин Нетањаху је упозорио председника Путина да ће Израел “прогласити рат“ ако Иран одмах не напусти Сирију. Нетањаху је изјавио да ће се израелска војска борити против иранских и сиријских војника уколико Иран настави да наноси поразе такозваним побуњеницима у региону.
“Ми ћемо деловати када то буде потребно по нашим црвеним линијама,“ рекао је израелски премијер руском председнику током 3-часовног састанка у Сочију.
Зерохедге.цом извештава: Ово је дошло јер се ИСИС сада распада, а у време када је већина светских лидера земаља које воде спољни посреднички рат у Сирији ублажила своју реторику у вези са будућом судбином Асадове владе.
После вишегодишњих изјава са изговорима са Запада и константних говора “Асад мора отићи,“ “црвене линије,“ и више година константно неуспелих предвиђања да је “смрт режима неизбежна,“ сада се чини да се генерално прихвата да је сиријска влада победила у шестогодишњем сукобу.
Не само да је Трамп овог лета затражио затварање програма ЦИА-е за промену режима усмереног на Асада, већ изгледа да су и државе у Заливу – које су последње време уплетене у свој властити унутрашњи политички цивилни рат и изношење прљавог веша – приморане да ублаже своју реторику.
Турска је такође нерадо преусмерила своје приоритете у Сирији након што су на своје добро познате и документоване махинације за промену режима – које су укључивале олакшавање трансфера више десетина хиљада страних џихадиста преко своје јужне границе – добили повратни ударац.
Међународни медији, који генерално одражавају неоспорне геополитичке реалности, такође су отворено писали наслове: “А победник је: Асад,“ и “Морамо прихватити да ће Асад победити у Сирији“ и “Како Асад побеђује.“
Али изгледа да Бењамин Нетањаху није добио овај меморандум. У среду је израелски премијер рекао руском председнику Путину да Израел неће толерисати иранско присуство у Сирији и даље сигнализирао спремност да се уђе у рат како би се смањио ирански утицај. “Иран је већ на путу да контролише Ирак, Јемен и у велико мери већ контролише Либан,“ рекао је Нетањаху Путину, додајући: “Не можемо ни на тренутак заборативи да је Иран свакодневна претња уништењу Израела. Израел се противи томе да Иран настави боравак у Сирији. Бранићемо се свим средствима против ове и било које друге претње.“
Ова два лидера су одржала састанак у трајању од три сата у црноморском одмаралишту у Сочију – њихов шести такав састанак од септембра 2015. године. Путин није јавно реаговао на провокативне речи о Сирији током дела састанка који је био отворен за новинаре. Нетањаху је касније изјавио израелским новинарима који су извештавали о овом састанку да:
Довођење Шиита у сунитску сферу ће сигурно имати много озбиљних последица како у погледу избеглица, тако и у погледу нових терористичких дела. Желимо да спречимо рат и зато је боље рано подићи аларм како би се зауставило погоршање.
Нетањахуово упућивање на “сунитску сферу“ је дошло након што је резимирао затворени део разговора о “покушају Ирана да успостави упориште у Сирији на местима где је ИСИС поражен и одлази.“ Коментари Нетањахуа су одраз изузетно узнемиравајућег погледа који је постао толико изражен унутар израелских одбрамбених кругова да се сматра естаблишментом: да је ИСИС на крају повољнији од Ирана и Асада. То значи да је наставак присуства ИСИС-а у Сирији и Ираку одржива опција и можда и боља неко про-иранска или чак руска сфера утицаја, по мишљењу израелског премијера.
Наравно, овај став “ИСИС је мање зло“ није ништа ново. У Израелу, на пример, постоје чак и “поштовани“ истраживачки центри повезани са великим јавним универзитетима који отворено позивају на дозволу да ИСИС успе у Сирији.
Бегин-Садат центар за стратешке студије, на пример, који је један од најистакнутијих и најутицајнијих истраживачких центара (и налази се у кампусу другог највећег универзитета у Израелу), објавио је прошле године политички документ који је директно апеловао на израелске западне партнере са недвосмисленом поруком у наслову овог есеја: “Уништење Исламске државе је стратешка грешка.“ Аутор и директор Бегин-Садат центра, Ефраим Инбар, противио се западној војној кампањи за уништење ИСИС-а, док је предвиђао да је ова група ефикасан алат за сетву терора и хаоса у Ирану и Сирији, уз додатну корист да се спречи Русија у одбрани Асадове владе. Инбар је то јасно изговорио:
“Континуирано постојање ИС (Исламске државе) служи стратешкој сврси. Америчка администрација се не чини способном да препозна чињеницу да ИС може бити корисно средство у поткопавању Техерановог амбициозног плана за доминацију Блиским истоком.“
Признајући крајњу геноцидну бруталност Исламске државе, овај рад је закључио:
“Западна одбојност према бруталности и неморалности ИС-а не би требало да помути стратешку јасноћу.“
Разни садашњи и бивши израелски званичници одбране су понављали ову тачку гледишта током година, укључујући и бившег израелског амбасадора у САД Макла Орена, који је 2014. године изненадио публику на “Аспен фестивалу идеја у Колораду” када је у кометарима везано за ИСИС рекао да “да су Сунити мање зло од Шиита.“ Орен, истовремено схватајући израелску политику одбране, у потпуности је признао да ИСИС сматра “мањим злом.“
Исто тако, за Нетањахуа и друге изреалске званичнике главна брига никада није била црни култ смрти који се снимао како обезглављује Американце и спаљује живе људе, већ могућност, према речима Хенрија Кисинџера, “да шиитски проирански територијални појас допре од Техерана до Бејрута“ и успостављање “Иранског радикалног царства.“
Наравно, таква перспектива такође има тенденцију да претпостави да су сиријски и ирачки суверенитет непостојећи (већ се посматрају само као проширење Ирана и Русије), чак иако обе земље сада имају боље позиције у смислу оперативног суверенитета са Сиријом која је ослободила Алепо и Ираком који је повратио Мосул. То је можда разлог зашто се ових дана све више говори истина у Израелу, Заливу и Вашингтону: забава је готова у смислу надања да ће се режим у Сирији променити.
Иако се то још увек ретко признаје у међународним извештајима, Израл је умешан у ратна дејства у Сирији од најмање 2012. и 2013. године, када је лансирао велики ракетни напад на објекат сиријске одбрамбене технологије у Јамраји изван Дамаска. 2016. године је Израел отишао толико далеко да је погодио Међународни аеродром у Дамаску, убивши добро познатог команданта Хезболаха.
У значајном признању прошле недеље, шеф израелскх ваздухопловних снага је признао готово стотину ИДФ напада на конвоје у Сирији током протеклих 5 година. Раније овог лета је сам Нетањаху ухваћен како се хвали да је Израел погодио сиријске циљеве најмање “десетину пута.“ И то не говори ништа о израелској прикривеној подршци групама које су повезане са Ал Каидом на југу Сирије, што је наводно укључивало трансфер оружја и лечење рањених џихадиста у израелским болницама, што је касније нашироко промовисано у фотографијама на којима је и сам Нетањаху.
Као што је и бивши ВД директора ЦИА-е Мајкл Морел једном директно рекао израелској јавности, “опасна игра“ Израела се састоји у улажењу у кревет са Ал Каидом како би се боритли против шиитског Ирана.
Можда највећи ударац за израелске планове за повратак иранског присуства у Сирију је дошао средином лета ове године, када се Трамп сложио са Русијом да југозападна Сирија буде “де-ескалациона зона,“ што би нужно укључивало иранску сарадњу. Овај споразум је признао присуство иранске војске у Сирији као легитимно, и како је у то време објављено – “готово у потпуности игнорисао израелске позиције.“ Међутим, аналитичари се уопштено слажу да је споразум САД-а и Русије био релативно успешан и корак у правом смеру. Чак је и извештај Реутерс-а о овонедељном састанку Нетањахуа и Путина изгледа признао ефективност овог споразума:
Русија је до сада показала толеранцију према Израелу, успостављајући војну линију како би спречила случајне сударе њихових ратних авиона и противавионских јединица над Сиријом.
Али с обзиром да је Израел већ уложио толико напора да уклони Асада док некажњиво рутински спроводи нападе на Хезболах, мало је вероватно да ће у скорије време одустати од Сирије, чак и кад његови блиски западни савезници јавно мењају своју мелодију. Нетањахуове дрске речи Путину да “спречавање“ ескалације у Сирији да уништи оно што израелски званичници одбране обично зову “иранским копненим мостом“ у стварности може бити празан дипломатски став, заправо показује повећање израелског очаја јер изгледа чак и Запад игнорише Нетањахуове “црвене линије.“
Без обзира на то, Нетањаху остаје највећи лобиста наде за промену режима у Сирији. Већ у року од мање од 24 сата од Нетањахуове посете Русији, неоконзервативни колумнисти су га позвали да једнострано “предуземе акцију“:
Ако он заиста очекује од других, нарочито од Путина, да га овај пут схвате озбиљно, мораће да пређе с речи на дела, јер је јасно да Израел не може и не сме дозволити Ирану да јужну Сирију претвори у други јужни Либан.
Са протеривањем ИСИС-а, избеглицама које се враћају у своје домове, стабилношћу која се враћа над великим деловима Сирије, и успешним зонама де-ескалације у деловима земље, чини се да је само Нетањаху (заједно са теористичим групама попут ИСИС-а) остао несрећан у региону. Ипак, Сирија наставља своју тренутну путању ка опоравку.
Извор: Wебтрибуне.рс
