Дана 30. децембра се навршава 11 година од када је бивши председник Ирака Садам Хусеин погубљен вешањем, три године након његовог хапшења, када је проглашен кривим у ирачком суду за злочине против човечности.
Вашингтон је понудио 25 милиона долара за његово хапшење, а око 600 војника било је укључено у операцију потере названој „Црвена зора“, по америчком антикомунистичком филму снимљеном 1984. године. Био је то можда и највећи ‘лов’ на човека у историји.
Пронашли су га 13. децембра 2003. након осам месеци потраге, у рупи близу родног Тикрита. Био је запуштен, лица пуног угриза буба, зарастао у браду и одсутног последа. Мирно је рекао: „Ја сам Садам Хусеин, председник Ирака и желим да преговарам“.
Американци су га годину касније предали ирачким властима, које су му на посебном ирачком суду судиле за злочине против човечности због убијања 148 шиитских сељака у Дуџаилу 1982. и осудиле га на смрт вешањем 5. новембра 2006.
Када је судија прочитао пресуду, Садам је узвикнуо: „Алах је највећи!“ и „Живео Ирак. Живео ирачки народ!“. Суд је изјавио да пресуда мора бити извршена у року од 30 дана, тр су Ирачани затражили трансфер Садама из надлежности америчке војске ради погубљења у року од 48 сата.
Погубљење Садама Хусеина је обављено 30. децембра 2006. у 6:05 по локалном времену, а цео процес је снимљен камером, док се у медијима нашироко полемише да казна није морала бити баш вешање, те да је све монтирано и снимљено ради заплашивања јавности.
Како се може видети из снимка, Садам је током погубљења био потпуно смирен. Очевици причају како није покативао ни трунку страха. Последње тренутке његовог живота описао је бивши саветник за националну безбедност Мувафак ел Рубаи, који је надгледао вешање.
– Садам је ушао код мене у просторију затвора где је погубљење, а носио је сако и белу кошуљу, понашао се нормално и опуштено, не показавши ни трунку страха. Наравно, неки људи су тражили од мене да кажем како се оневестио или да је био дрогиран, али то није тачно, ја од њега нисам чуо ни реч о покајању, није се помолио Богу за милост, нити је тражио опроштај, као што би, свакако, учинио неко ко ће умрети за који минут – прича он.
Рубаи је потом одвео Садама, који је имао лисице на рукама и држао Куран, код судије који му је прочитао оптужницу, а Садам је поновио: „Смрт Америци! Смрт Израелу! Живела Палестина! Смрт персијским свештеницима!“
Након тога, Рубаи је одвео Садама у просторију са вешалима. Застао је, погледао у вешала, затим у Рубаиа, па спустио поглед и рекао: „Докторе, ово је за мушкарце“.
Када је дошао тренутак да се попне на вешала, ноге су му биле још везане, па су Рубаи и остали морали да га одвуку до степеница. Непосредно пре вешања, сведоци су му добацили подругљиво: “Живео Мухамед Бакр ал-Садр!” и “Моктада, Моктада!”, што се односило на Садамовог противника који је убијен за време његове владавине и на његовог рођака, који је дошао на чело моћне милиције после 2003.
Садам је одговорио: “Зар су то мушкарци?” и, пре него што је повучена полуга, почео је да рецитује стихове из Курана, које није успео да изговори до краја: “Потврђујем да нема другог Бога сем Алаха, а Мухамед…”, и то су биле његове последње речи.
Садам Хусеин, који је владао Ираком током више од две деценије обележене репресијом, погубним ратовима и оштрим међународним санкцијама, био је председник од јула 1979. до марта 2003. године, када је изведен напад на Ирак под вођством САД.
Неки Ирачани, посебно сунитски Арапи, са носталгијом се сећају времена Садамове владавине, нарочито периода унутрашње стабилности, који је у суштој супотности са бруталним насиљем у које је земља уронила откако је он збачен.
Садама се, такође, са великим поштовањем сећају и неки Арапи, који га памте по рату са Ираном вођеним од 1980. до 1988. године, сукобљавању са САД, нападима на Израел, али и по спокоју са којим је отишао у смрт.
Пет година након Садама, још један светски велики вођа побубљен је јавно и мучно, а реч је о либијском лидеру Моамеру ел Гадафију. Његови последњи тренуци били су обојени крвљу, а умро је у најгорим мукама.
