То што је у последње време „заискрило“ у односима Београда и Подгорице, у Загребу се тумачи да је почела последња фаза потискивања српског идентитета из црногорског културолошко-етничког бића
Можда грубо звучи, пише „Јутарњии лист“, али на делу је, очито, „последњи чин десрбизације или избацивања српства, како би се ојачала црногорска национална и државна самобитност“.
„У последње време заискрило је на релацији Београд-Подгорица, Црну Гору упоређују са злочиначком НДХ, а положај Срба с оним из те злосретне усташке квазидржаве и из времена “турских зулума“ и отворио се “фронт“ нове потенцијалне кризе у односима некадашњих југославенских држава“, пише аутор Владо Вурушић у тексту под насловом: „Стигао тренутак за коначни развод Подгорице и Београда“.
Користећи се метафором „два ока у глави“, којом се некада описивало јединство Србије и Црне Горе, Вурушић каже да се чини да је током времена дошло до поремећаја па су „очи постале разроке“, односно, да „свако око гледа на своју страну“.
„Наиме, чини се да је у Црној Гори почела последња фаза потискивања српског идентитета из црногорског културолошко-етничког бића“, наводи Вурушић и додаје: „нешто слично данас имамо у Украјини…“
У Црној Гори, која је од самосталности 2006. године практично у перманентној кризи идентитета, али и одржавања/спасавања независности, констатује аутор и додаје да је то тако зато што су сваки избори „историјски и епохални, јер просрпске снаге, које су у међувремену еволуирале у проруске, стално негирају црногорску државност па и посебни етницитет“.
Вурушић тврди да лидери тих странака „отворено негирају црногорство и заговарају поновно уједињење са Србијом, излазак из НАТО-а и повлачење признања Косова.
Наводи да се неки од тих лидера, попут Милана Кнежевића и Андрије Мандића, сумњиче за учешће у неуспелом пучу, октобра 2016. године у, како тврди, логистичкој режији руске војне тајне службе ГРУ.
Цитирајући изјаву црногорског књижевника Андреја Николаидиса, Вурушић каже да је Црна Гора веома подељено друштво и да, ако би та држава постала првак свет у фудбалу, не би се сви радовали.
Указујући на резултате референдума о независности Црне Горе из 2016, аутор подсећа да је у тој држави стални однос 55-57 одсто за Црну Гору, а од 40 до неких 44 посто оних је који би, како каже, радије у окриље Србије, односно Русије.
Напомињући да се тај однос снага практично задржао све ове године, Вурушић констатује да због тога званична Подгорица жели дефинитивно да се „црногоризира“.
Подсећа да према последњем попису у Црној Гори живи око 33 одсто Срба, а да 50 одсто становништва Српску православну цркву сматра „својом“.
Вурушић каже и да као основне полуге „насилног и вештачког протеривања српског идентитета из Црне Горе и стварања црногорске квазинације“, у Београду посебно скандолозним сматрају присутност црногорског војног аташеа на прослави годишњице Олује, затим признање Косова, улазак Црне Горе и укидање одлуке Подгоричке скупштине из новембра 1918. године.
Као последни, како каже, најболнији и најделикатнији захтев, Вурушић наводи онај за аутокефалношћу канонски непризнате Црногорске православне цркве.
А то, према Вурушићу, значи слабљење активности Српске православне цркве, а тиме и српског политичког и утицаја на цврногорско друштво и нацију.
„Наиме, да скратимо, и једна и друга страна сматрају да је наступио тренутак за “завршни скок“ те да коначно треба ствари дефинисати. За једне Црна Гора треба уђе у фазу у којој више неће стрепити за своју самобитност, а други мисле да је куцнуо час за неку нову “Подгоричку скупштину““, пише Вурушић и додаје да је „свакоме разлог таквог понашања деловање оне друге стране“.
Обе струје, наводи аутор, уверене су у то да време истиче.
Најзад, цитирајући још неке изјаве Николаидиса, црногорског историчара Аднана Прекића, Милорада Поповића и српског историчара Бобана Стојановића, Вурушићев закључак је:
„Било каква дестабилизација садашњег правца Црне Горе (НАТО и ЕУ, усмерење према Западу), те евентуално окретање према (Александру) Вучићу и (Владимиру) Путину значила би нове потресе на Балкану и значајну промену односа који би пореметили садашњу геостратешку структуру.“
Циљ напада на Амфилохија одузимање имовине СПЦ
Циљ напада црногорске власти и дела невладиног сектора на митрополита Амфилохија је да се ове године одузиме имовина Српске парвославне цркве у Црној Гори, а Митрополија црногорско-приморска остави без храмова и других објеката и онемогући опстанак свештенства и монаштва СПЦ у Црној Гори, оцењују саговорници Тањуга.
Реч је о немери да се законом о слободи вероисповести, чији нацрт предвиђа да сви верски објекти и земљиште која користе верске заједнице на територији Црне Горе, а изграђени су, односно били у државној својини до 1. децембра 1918. буду враћени у државно власништво, чиме се, указују аналитичари, жели „сломити кичма“ духовном идентитету Црне Горе.
Реакције власти и оптужницу коју је против митрополита Амфилохија подигла НВО „Црногорски покрет“ због изјаве да је Црна Гора направила три кључне грешке – признање Косова, стварање самозване Црногорске православне цркве и увођење санкција Русији, верски аналитичар Жељко Ињац види као неосноване, јер, како каже, Амфилохије није рекао ништа погрешно.
– То, није то био напад на режим, или на државу Црну Гору. Он је указао на оно што је дужан да укаже као митрополит – рекао је Ињац за Тањуг.
Он подсећа да је канонски непризната Црногорска православне цркве (ЦПЦ) уствари невладина организација, која нема вернике нити чланство и да је реч о „државном пројекату ради мењања идентитета Црне Горе и Црногораца“.
У ту сврху, сматра Ињац, званична Подгорица ће покушати да одузме имовину СПЦ у Црној Гори, што је заправо покушај да се СПЦ у Црној Гори остави без финансијске могућности за обезбеђивање свештенства, монаштва…
– Наравно да то не би уништило Митрополију, али би је довело у један незгодан положај какав рецимо има Охридска архиепископија у Македонији.
– То значи да би била протерана из својих храмова, који би остали празни и закључани. И СПЦ би морала да гради нове или да држи литургије у неким приватним домовима – истиче Ињац.
Он предвиђа да ће сукоб између власти и српске митрополије у Црној Гори бити све снажнији јер, закључује, „док држава напада, Митрополија ће бити у обавези да брани себе“.
Црногорски политички аналитичар и познавалац тамошњих верских прилика, Игор Дамјановић, каже да су претходни божићни празници били својеврстан слободан референдум верника о односу верника према православној цркви у Црној Гори и да је одговор на то изјашњавање био – масивни одзив на скупове у организацији Митрополије црногорско-приморске и веома мали број оних које је окупио Мираш Дедеић.
То је и индиректна порука, каже он, да би законом најављено редефинисање имовинског статуса Митрополије црногорско-приморске представљало поред правног, и верско насиље.
– Ауторитет нове тзв. историје Црне Горе владајући режим не гради на историјским изворима, већ на инструментима државне принуде, који по недавно усвојеним законима укључују и мандатне казне. Основни постулат те нове, тзв. историје Црне Горе је “српска окупација“, не само 1918. године, већ и у време Немањића – наглашава Дамјановић у изјави Тањугу.
Према његовим речима, усвајање најављеног закона и државна конфискација црквене имовине, стечене пре 1920. године, са собом би, поред нарушавања имовинских права и верских слобода, носило и низ апсурда.
– То би значило и подржављење цркава и манастира подигнутих од стране “окупатора“ Немањића, односно верских објеката на територији Боке Которске, која у састав Црне Горе први пут улази 1945. године – закључује Дамјановић.
Митрополија црногорско-приморска СПЦ прекинула је комуникацију са црногорским Министарством за људска и мањинска права, због непозивања да да свој суд о нацрту закона о правном положају цркава и верских заједница.
Митрополит Амфилохије је недавно изјавио да се Митрополија ставила на располагање да помогне око доношења тог закона, али да је проблем што није позвана да учествује у припреми.
– Нажалост и Нацрт који је донесен, доношен је без икаквог нашег учешћа и то се и до данас продужава. Нема ниједне друге установе у Црној Гори и неке невладине организације, да кад се о њој доноси неки закон или правила, да се онај који је субјект тих закона не позове на учешће. Једино је то случај са Митрополијом црногорско-приморском. Имамо обећања да ће то бити превазиђено. Ја верујем да ће то држава испоштовати, што је најелементарније питање и ствар у читавој Европи. То се тако ради свуда – казао је између осталог Амфилохије.
Извор: Тањуг
