Ален Бадју је француски филозоф, писац, песник, математичар, драматург, и један од ретких радикалних левичара у Француској који се никада није одрекао ангажмана из младости, када је био припадник радикалнд левице.
Сматра се најпознатијим и најутицајнијим живим француским филозофом у свету, а за регионални портал Нови Пламен је дао интервју у коме између осталог говори о социјалистичкој Југославији, паду комунизма, француским „новим филозофима“, Бернар-Анри Левију, Емануелу Макрону, као и питањима распада Југославије и независности Косова. Преносимо делове овог интервјуа:
У време постојања социјалистичке Југославије били сте део маоистичког покрета у Француској који није био одушевљен идејом самоуправљања. Каква су Ваша сећања на Титову Југославију?
– Врло рано сам слушао о Југославији, још док сам био дечак, чак и у породици. Мој отац је било леви социјалиста, чак градоначелник Тулуза. Моји родитељи никада нису ишли у Југославију али су имали пуно симпатија према тој држави. Генерално, у Француској је међу интелектуалцима постојала симпатија према Југославији и њеном социјализму јер није био стаљинистичког типа. Никада нисам ни посетио Југославију. Прочитао сам неколико текстова и упознао се са историјом те земље доста шематски. Али, Југославија је у то време била слика тога да комунистички универзум није никакав униформни тоталитет, већ врло разнолик тоталитет, комплексан, који чак садржи и веома важне опозиције унутар себе.
Како објашњавате пад историјског комунизма на Истоку? И како бисте сместили разарање Југославије у том контексту?
– У комунистичким земљама је у једном моменту дошло до велике несигурности између општих метода државе, тј. њеног унутрашњег устројства и економског развоја који није био на нивоу капиталистичких земаља. У унутрашњости те контрадикције између политике и економије, читаво искуство је било напуштено. Међутим, важно је рећи да до тога није дошло због масовног народног бунта, већ је руководство одустало од комунистичког пројекта. У питању је важан показатељ. Видели смо замор доминантног апарата који је желео да проба нешто друго. Такав избор је довео до онога што смо видели у СССР-у и у зависним земљама, дакле до потпуне докомпозиције система, у Југославији смо видели насиље, а у Кину велики процес трансформације. У сваком случају, пад режима тог типа није био продукт интерних контрадикција, као што је организована и насилна класна борба, већ консензус на нивоу елита.
У Југославији такође видимо исти процес. Он је довео до обнове националистичких и идентитетских конфигурација и до јачања центрифугалних тенденција. То је нормално. Тенденције распада су постојале и у СССР-у, али Југославија је постала модел. Ја сматрам да је генерално то случај са свим државама. Оног момента када држава као кохезивни фактор изгуби једну јаку идеологију, била то национална или комунистичка идеологија, појавиће се ефекти декомпозиције на идентитетској бази.
У самом почетку југословенске кризе се нисте оглашавали у највећим медијима. Како тумачите кључне узроке и кривце за разарање Југославије?
– Бесмислено је рећи да су то Срби, Хрвати или Словенци. То би значило да смо део игре идентитета. Уколико бисмо на то пристали, завршили бисмо на идеји да постоје најгори, или бар гори идентитети од других. То није нипошто моја позиција. Наравно, политичари користе такву ситуацију како би створили нови легитимитет за своју националну власт. У сваком случају, одговорност морамо тражити у факторима који су довели до декомпозиције централне државе. Са друге стране, она се налази у детектовању циљева великих сила. Међу нама, у тезу да оне интервенишу из хуманитарних разлога ја не верујем. Њихови интереси су јасно утврђени. Видели смо да су све западне силе са одушевљењем поздравиле распад комунистичких држава. Тако је кренуло. Онда су се и Немачка и САД и Француска позиционирале у тој афери у односу на већ утврђене геополитичке интересе.
Лично, било ми је јако тешко да кажем како жалим што Југославије више нема. Јер, као што знате, ја сам комуниста и желим да државе нестану. Али, у стварности, заиста ми је било жао. Истовремено, видео сам да постоји проблем. Све државе које су се позивале на исту идеологију су нестале. Дакле, осећамо да је историјски нешто на издисају. Да је хипотеза на којој је заснован тај тип државе ослабила, укључујући и њен економски модел. Са друге стране, констатовао сам француски идеолошки израз тог процеса, који је био интринзично реакционаран. У распаду Југославије, и у насиљу које је следило, један део француских интелектуалаца је видео прилику да интервенише и да финализује свој пут ренегата “маја 68“. Јер, они коју су били најангажованији јавно у југословенској афери су некада били екстремни левичари. Видео сам истинске идеолошке конверзије код неких интелектуалаца које је инспирисала Југославија. Већ сам Вам то причао, неки комунисти и екстремни левичари – из 1960-их, 70-их и 80-их година – тврдили су да је југословенска епизода показала интринзичну супериорност западних демократија, и да је сасвим оправдано да западне армије интервенишу у тај сукоб као носиоци људских права и слободе. Имао сам осећај да у случају Југославије идем у супротном смеру када је реч и о мом личном интелектуалном окружењу. Мислим да је ситуација у Југославији дакле била јако важан фактор у идеолошкој рекомпозицији политичких табора, и нарочито француске интелигенције.
Шта мислите, филозофски, о “новим филозофима“? Делом сте то питање обрадили у Вашој књизи ”Етика”. Интересује ме, дакле, уопштено Ваше мишљење о њиховом филозофском делу, али исто тако и о њиховој конверзији 1980-их година и ангажману током југословенске афере. Са већином њих, међу којима су Андре Гликсман и Бернар Анри-Леви, делили сте исту политичку прошлост. Како видите ангажман Бернар-Анри Левија у време југословенске афере?
Он је настојао да сваку своју борбу прода у антикомунистичком кључу, било да се ради о Југославији, Грузији, Авганистану итд. Постао је поклоник некаквог антикомунизма и антитоталитаризма. Пошто је Милошевић за њега био комуниста он је заузео позицију против Србије. У питању је пре свега човек масовних медија и спектакла. У чисто интелектуалном, филозофском или спекулативном смислу, сви ти нови филозофи су нула. Бављење ситницама… у једном моменту је чак покушао да се накачи и на Сартра, што је тек неубедљиво. Није ми уопште јасно како су добили име “нови филозофи“. У стварности је то име за политичке ренегате из друге половине 1970-их који су промовисали западни демократизам и некакав хуманистички морал.
У Ле Монде-у, али и у првом тому Ваше књиге “Околности“, објавили сте есеј у коме се, критикујући Милошевићев национализам, истовремено противите назависности Косова и рату НАТО-а против Србије.
Мислим да је данас апсолутно јасно да је то разарање Југославије било ужасно лоша ствар за тај регион. Осим тога, Косово и рат на Косову су постали оператор капиталистичког маневра на глобалном плану. Не знам колико сада има бивших југословенских република… 6, јел тако? Врло ми је лако да замислим да у оваквом контексту – у коме преовладавају идентитетска и национална питања – та декомпозиција нема краја и да се расцепи могу наставити. Са друге стране, једном на дневном реду мора доћи и питање реунификације Југославије.
Слажем се!
Ви бисте то желели? Наравно, тешко је то не желети, иако ћемо рећи да та Југославија не сме бити иста као она претходна и сл. Мислим да ће историјски процес довести до реунифиукације Југославије. Не видим тренутно како ће се до тога доћи, али знам да је то неопходност. Знате, први југословенски интелектуалци које сам упознао у животу су били Словенци. И врло брзо се с њима нисам сложио око националног питања… јер су они за све оптуживали Србију. Међутим, пре неколико година, када смо се видели, скоро да су плакали јер су имали некакву владу екстремне деснице која је радила ревизију читаве њихове историје. Велики број споменика народноослободилачке борбе је уништен, а Влада је стављала у исту раван нацисте и комунисте, називајући их тоталитаристима итд. Они, који су били за националну независност, сада нису нипошто срећни резултатом тог процеса. Осим тога, негде у разговору са њима тада примећивао сам некакву идеју о словеначкој супериорности у односу на Србе. У Југославији је увек било национализма, али то распиривање националних и идентитетских питања крајем 1980-их и у 1990-им годинама је у себи имало некакав елемент лудила, менталног опскурантизма… и ја сам то видео чак и код тих пријатеља. Иако се ради о искреним и јако интелигентним људима. У сваком случају, био сам апсолутно против независности и Словеније и Косова јер сам генерално против подела на идентитетској и националној основи. То је принцип који сам бранио увек, не само у случају Југославије. Управо због тога сам данас и против независности Каталоније…
Извор:
