Хрватска војска ме је заробила 1992. у Сиску. Одвели су ме у ратни логор Керестинец. Три и по месеца константно су ме психички, физички и сексуално злостављали припадници ХВ”, описала је на Општинском грађанском суду у Загребу жена која је тужбом од Републике Хрватске тражила 100.000 куна одштете (нешто више од 13.000 евра) због пакла који је преживела у Керестинцу.
Међутим, неправоснажном пресудом објављеном пре неколико дана досуђено јој је тек пола траженог износа – 50.000 куна. Суд је оценио да је то праведна накнада за оно што је проживела.
ОСУДА ЗА ЗЛОЧИН У ЛОГОРУ КЕРЕСТИНЕЦ
Због злочина почињених у логору у Керестинцу још 2017. правоснажно су осуђени Стјепан Кларић, командант Коначишта ратних заробљеника које се прво налазило у Загребу у Гајевој улици 30а, а затим у касарни Керестинец, те неколико његових подређених – Дражен Павловић, Виктор Иванчин, Жељко Живец и Горан Штрукељ. Кларић је добио осам година затвора, док су остали кажњени с годином и по, до пет година.
Сви су проглашени кривима због ратног злочина против ратних заробљеника, те цивилног становништва. Од децембра 1991. до 25. маја 1992., Кларић и његови људи злостављали су тамо заробљене људе, међу којима је била и ова жена из Сиска.
ИСКАЗ ЖЕНЕ ЗЛОСТАВЉАНЕ У КЕРЕСТИНЦУ
“Мене и супруга одвели су 21. јануара 1992. из нашег дома у Сиску. По нас су дошла два војника обучена у униформе Хрватске војске. Рекли су нам да су добили налог да морају да нас доведу. Била је касна ноћ. Падао је снег. Супруг се таман вратио из друге смене у Железари.
Одвели су нас до вртића где су нас чекали други војници. Они су нас одвели на испитивање. Мислим да је било око два ујутро.
„МУЧИЛИ СУ И МЕНЕ И МОГ СУПРУГА“
Испитивали су ме о мом одласку у Босну. Одатле сам се, колико се сећам, вратила шест дана раније. Била сам у посети свекрви. Син ми је за то време био у редовној војсци, ЈНА, у Македонији, а кћи је била код свекрве у Босни где је намеравала да настави школовање. Муж није ишао са мном у Босну јер је морао да ради.
Након испитивања те вечери, супруга су војници пустили кући. Пре тога су га претукли. Чула сам његове јауке јер су нас испитивали у одвојеним просторијама. Мене те ноћи нису тукли.
Обоје смо јутро дочекали на суду. Супруг је отишао кући, а мене су одвезли до Железаре гдје је било војно складиште. Тамо сам, заједно с другим људима које нисам познавала била идућих осам дана.
СПАВАЊЕ НА ШАТОРСКИМ КРИЛИМА НА ПОДУ
У простору није било грејања, по поду су била постављена шаторска крила на којима смо спавали. Нисмо добијали никакве информације. Нисам знала зашто сам тамо и до када ће ме држати. Тада нас још нико није злостављао.
НЕ ПРОПУСТИТЕ
Осам дана касније по нас је дошао аутобус. Нико нам није рекао где нас возе. Тек у аутобусу смо сазнали да идемо у логор Керестинец. Чим смо дошли почели су да нас туку и шамарају. Не знам колико је то трајало јер сам се од страха онесвестила. Довезли су доктора који је рекао да сам жива, али да ми је притисак јако низак. Ипак, нису ми пружили никакву лекарску помоћ. Само сам добила воде.
ПРЖЕЊЕ СТРУЈОМ ПО ЦЕЛОМ ТЕЛУ
Затим су ме одвели у неку собу у којој је био још најмање десет жена. Нисмо имале лежајеве, спавале смо на простиркама на поду. Имале смо само постављене канте за обављање нужде. Просторија се закључавала.
Свако вече су ме војници одводили у другу просторију. Ставили би ме да седнем на столицу, покачили би по мени струју и тако ме пржили. Још имам ожиљке по рукама, ногама и по врату. Тукли су ме, шамарали и силовали. Сви су имали униформе Хрватске војске.
Како би нас додатно застрашили знали су да нас одводе у једну собу и постројавају пред прозор иза којег су стајали људи у црним оделима са црним капама с прорезима за очи. Они нам нису ништа радили.
СИЛОВАЊЕ, УВРЕДЕ, ПРЕТЊЕ, ПЛЕСАЊЕ…
Кад су долазили по мене прозвали би моје име. Ушла бих у ходник где су ми стављали врећу на главу. Одводили су ме у друге просторије. Стално су ме вређали. Говорили су да ми ј… матер четничку, да сам најбоља за секс… Стално су ме силовали. По двојица или тројица исто вече. Морала сам брадавице прислањати на нож, а они су претили да ће их одрезати.
Све су нас присиљавали на страшне ствари. Знали су ми стављати пиштољ у уста, оштрицу ножа под врат. Стално су претили да ћу завршити у црним врећама. Знали су да терају мушкарце да се скидају голи до појаса, а жене од појаса на доле, па обрнуто. Терали су нас да плешемо уз музику коју би пуштали. Нисмо добијали никаве лекове. Добивали смо по два оброка на дан. Једанпут у осам до десет дана би се могли туширати. Пуштали су ледену воду. Скупило би се по њих шест-седам и гледали су нас голе.
РАЗМЕНА У БОСНИ И ПОВРАТАК У ХРВАТСКУ
Све време сам морала да носим исту одећу. Сваку вечери долазили по мене. Стављали су ми врећу на главу да не видим куда идем. Знала сам да се ознојим од страха чим сам чула војнике да ноћу иду по ходнику. Нисам могла да спавам. Не могу ни данас.
Стално сам повраћала након што су ме пржили струјом. Претили су да ће довести и мог мужа. Он је био припадник Хрватске војске. Погинуо је, а његове кости пронађене су тек недавно, након 20 година. Ја сам из логора изашла на размену 27. марта 1992. године.
Одвезли су нас у Босну где су нас држали још осам дана. Нисам имала документе, па се нисам могла вратити супругу у Хрватску иако сам то тражила. Успела сам да дођем тек пре 15 година. У моју кућу су се већ били уселили неки други људи, па сам се морала борити да ми је врате. И даље стално пијем терапију за живце, а стално осећам бол у грудима и желуцу”, сведочила је на суду.
Према пресуди, одштета од 100.000 куна колико је тржила за проживљено злостављање била је превисока. Суд каже да апсолутно има право на накнаду штете и то према Закона о одговорности Републике Хрватске за штету узроковану од припадника хрватских оружаних снага током рата, али јој је досуђено само 50.000. Објашњено је да су такви уобичајени критеријуми за овакве врсте штете.
Није добила ни право на камате на износ одштете од 1992., већ од тренутка када је донета пресуда, дакле од фебруара ове године.
Извор: Курир.рс/Телеграм.хр
