Не можемо да се смиримо. Марко је поставио неке греде изнутра и заглавио врата, да нико не може да их отвори. Решен је да више никада не пусти ове из Центра за социјални рад – каже у исповести за медије бака Љиљана Д. (58) из блачког села Суви Дол чија је судбина и живот са двоје унучади Марка (14) и Маријане (10) подигла на ноге читаву Србију.
Дечак који је пре времена одрастао решио је да брани своје и сестрино право да живе са баком која је инвалид, а све је добило трагичну и узнемирујућу ноту када су у петак после 15 часова дошле раднице блачког Центра за социјални рад да воде децу.
Оне су вукле децу, чак Марку на руци оставиле модрице, разбиле врата од купатила када је покушао да се сакрије од њих, викале на Љиљану која је инвалид и оптуживале комшиницу код које је Маријана побегла да бесправно држи дете.
Надлежно Министарство за рад, борачка и социљална питања је осудило понашање радница и најавило да ће испитати цео случај.
– У суботу је долазила она Р. М., радница Центра која, како су нам рекли им је привремени старатељ, да Марка води код лекара. Замислите. Прво су ми дете повредили, узнемирили, а онда долазе да га воде код доктора. Он је отворио прозор, није хтео да је пусти у кућу и рекао јој да не може да ме остави, јер ми је притисак висок, био је 140/ 100 и да је он већ био код лекара. Плаше се чим их виде. Ми само желимо да нас оставе на миру и да наставимо да живимо. Деца су редовни ђаци, уче и не желе да иду од мене – каже Љиљана.
Она је решила да исприча све детаље који нису познати јавности и шта је то толико везало малишане за њу.
– Када ми се снаја разболела, а син отишао ко зна где, годину и по дана били су код снајине мајке. Када је она преминула, позвао ме је син и рекао да идем да узмем децу, јер их је снајина мајка, а њихова баба истерала. Узела сам такси, а деца су ме чекала на улици. Капија је била закључана. Од тада су код мене, а то је било 2019. године. Све остало знате. Ова љубав је безгранична и деца једноставно неће да иду – објашњава Љиљана.
Она додаје да је њихов живот коначно кренуо на боље када је Србија чула у каквим условима живе, са десет хиљада социјалне помоћи колико Љиљана прима.
Добили су од добрих људи не само храну, плаћен је дуг за струју, набављен намештај, уређена кућа, обезбеђен огрев. У међувремену јој је стигло и решење о пензији. Додуше оној инвалидској, минималној, али сталној. Поднела је захтев за старатељство и процес је у току.
– И онда је дошао мој син, малтретирао нас, а ја сам га пријавила полицији. Речено ми је да је боље да то нисам урадила, онако пријатељски, али нисам могла да ћутим, јер је повредио Марка и вукао Маријану јер кућа није уредна, како је рекао. Од тог момента је Центар за социјални рад почео да долази и врши притисак да нас одвоје. У петак је све кулминирало, а деца су престрашена. Немојте молим вас да их више дирате. Ја јесам инвалид, али не могу да дозволим да више доживљавају стрес и да се кидају. То су мала деца, људиочајна је ова жена.
Деца гледају у баку као у бога. За њих је она једини свет који им је преостао и који имају.
– Бако, никада ме нико неће одвојити од тебе. Ти си ме чувала 12 година, одвајала од својих уста да нама даш, ја те никада нећу оставити – говори Марко који не скида поглед са своје баке.
И над том судбином сломила се читава Србија. Сваком је јасно да су они једино заједно срећни, а кућерак који су средили захваљујући људима који су им помогли,постао је њихова тврђава у којој су сигурни и из које не желе да иду. То је ваљда најбитније.
Фото: Facebook
Извор: Република.рс
