Политичари, медији, па и научници здраво за готово почињу да прихватају тезу да је Путин направио тешке грешке у проценама пре инвазије на Украјину.
Теза о лошем информисању Путина на основу чега он потом доноси лоше одлуке постала је службени став америчког обавештајног система. Исто тако, постављена је јавна дијагноза погоршаног менталног и физичког здравља руског председника.
Али, шта ако је доминантни став о страшним Путиновим грешкама заправо дубоко погрешан? Што ако он није лоше информисан, са психичким проблемима, него реализује циљеве на свој начин, а Запад не разуме шта су тачно Путинови циљеви?
Управо на ту могућност упозорио је колумниста Њујорк тајмса, Брет Стивенс који је подсетио на истраживачка искуства новинарке Тајмса, Шарлоте Гал, која је својевремено пратила руску инвазију на Грозни у првом рату у Чеченији.
Ако Путин покушава да понови историјска искуства из Чеченије, онда оно што се збива у Украјини не иде далеко од његових планова, али постоји још релативно уверљивих теза да руски председник само понавља оно што је досад (успешно) чинио.
Западне теорије Путинове неуспешности претпостављају да би за Русију успех значила нека врста брзе, лаке и елегантне потпуне победе у Украјини, али се при томе заборавља како су то западни критеријуми војно-политичког успеха. Такве врсте победа Путин односно Руси нису никад бележили, али су с временом од неколико година тешке ситуације из којих су се извукли ипак с победом.
Уз размишљање о претходном питању, упозорио је Стивенс, треба водити рачуна о још неколико чињеница и хипотеза:
Шта ако Путин никада није имао намеру да освоји целу Украјину, него је имао јасније и прецизније дефинисане циљеве? Шта ако су заправо Путинови циљеви све време делови територије Украјине који имају издашне изворе енергената? Шта ако је иза свега Путинова жеља да осигура апсолутну енергетску доминацију, без обзира на то хоће ли дугорочно продавати енергенте Европи, Кини или некоме трећем, рецимо, Индији? Је ли Путнова инвазија припрема за будућност у којој „зелена“ ЕУ ионако неће рачунати на руске енергенте, али неко други хоће?
У тексту се подсећа и да јеРусија већ анектирала Крим, уз који је преузела огромну офшор зону три пута већу од Крима чији се подводни ресурси нафте и гаса процјењују на више хиљада милијарди долара. Сад би Путин могао да прошири контролу над раније окупираним источним украјинским провинцијама, које такође располажу великим гасним пољима.
Стратешка контрола већег дела украјинске обале била би својеврсни заслађивач Путинових енергетских циљева које он само правда заштитом етничких Руса у Украјини и одбраном од украјинских нациста.
Ако прихватите овај начин размишљања, Путин онда није полудели деспот који доноси катастрофалне одлуке базиране на искривљеним информацијама, него човек ког су још 2010. фотографирали како посећује нафтне платформе Лукоила на Каспијском мору док су му „лоши“ саветодавци вероватно већ објашњавали како ће развити експлоатацију ресурса на Црном и Азовском мору након припајања.
Чак је помало нејасно зашто се у већини извештаја заборавља напоменути како је источна Украјина простор с другим највећим природним залихама енергената у Европи након Норвешке.
Извор: Јутарњи лист
