Обавештајци америчке агенције ЦИА о војној и економској помоћи Југославији. Крајем прошлог века објављено је да су САД и још неке западне земље уложиле у Југославију чак око сто милијарди долара
Октобар 1971. године. Жутило овладало Максимирском шумом. “Хрватско пролеће” ври и не обазире се на јесен. На збору на Филозофском факултету у Загребу, коме је присуствовало више од хиљаду студената, др Хрвоје Шошић, сарадник загребачког Економског факултета, предложио је да се Хрватска конституише као суверена држава и да затражи пријем у Уједињене нације:
– Формирајмо Народну банку, именујмо одмах њеног гувернера и пошаљимо га у Вашингтон по кредите.
И председник загребачких студената Дражен Будиша понавља захтев за пријем Хрватске у Уједињене нације, али иде и корак даље:
– Ми мислимо да је Хрватској мјесто у Уједињеним народима. Уосталом, то право могу да остваре и остале нације у Југославији.
Тражио је пуни суверенитет Хрватске и демонтирање заједничке војске:
– Држава без војске није држава.
Тих дана и Извршни одбор Матице хрватске захтева да ЈНА промени назив у Оружане снаге СФРЈ, да регрути служе војску у својој републици, а да командни језик у свакој републици буде језик већинског народа. Предлагано је и да Југославија промени име у Савез југословенских социјалистичких самоуправних република – СЈССР, и да се за главни град Југославије прогласи Нови Београд.
ЈОСИП Броз Тито, док се ово дешавало по Загребу, налазио се у званичној посети САД, на позив председника Џимија Картера. У извештају ЦИА о овој посети пише да се Тито, кад је прочитао ову вест, повукао у своју хотелску собу у Њујорку, по којој је тумарао неколико сати.
Поводом ове информације доживео је и јавну бламажу на конференцији за медије у вашингтонском Клубу националне штампе када му је један новинар рекао:
– Ви причате о некој улози Југославије у свету а Југославија вам се распада, ево, Хрвати траже пријем у Уједињене нације.
Тито је остао без текста. Опоравиће се тек неколико месеци касније, када ће средином децембра у Загребу, по писању “Вјесника”, самоуверено коментарисати захтев за пријем Хрватске у Уједињене нације:
– Баш ће они дуго почекати да то узму. (Буран аплауз.) Ја мислим да ће се прије Сава окренути натраг и потећи према Триглаву. (Смијех и снажан аплауз.)
Споменуто запажање ЦИА заправо је један од докумената из збирке систематизованих америчких обавештајних извештаја о Југославији, од Титовог раскида са Стаљином 1948. до 1990. и распада Југославије, које је Национални обавештајни савет САД објавио почетком овог века.
ПОЈАВА ових докумената открива и све дилеме које су се јављале у Вашингтону око независног положаја Југославије и о томе како се, у надолазећем времену, формирао однос према том питању. Документи представљају процене и закључке најбољих стручњака из редова обавештајне заједнице САД у то време.
Вратимо се Брозовом боравку у Вашингтону и сусрету с председником Картером, 10. октобра 1971, у Овалној соби Беле куће. Њихов разговор, који је трајао од 10 до 11 сати пре подне, у овој збирци је детаљно описан. Састанак је почео поменутом конференцијом за новинаре:
“Председник Тито је рекао да му је постављено много питања у прес-клубу и да је у одговору рекао представницима штампе све што мисли, иако то можда није све задовољило. На то је председник САД рекао да је председник Тито заиста веома вешто одговарао на питања, а да одговори који би задовољили све не би били добри, јер они обично не казују ништа.”
Судећи по овом документу, Тито је искористио ову прилику да Картеру пренесе ставове Брежњева да уколико би се осигурала безбедност у Европи, Совјетски Савез би био спреман да се сложи са укидањем оба блока и склапањем разних аранжмана међу европским земљама. Председник Тито је даље рекао да су га такве Брежњевљеве опаске изненадиле јер је раније Совјетски Савез био веома жилав и отпоран кад је реч о таквом питању.
Овај поприлично искрен тон у разговору двојице председника није био нимало случајан. То је била последица дводеценијске сарадње и огромне војне и економске помоћи која је са оне стране Атлантика стизала у Југославију. После раскида Југославије и Совјетског Савеза 1948, САД су одлучиле да наоружају југословенску армију у случају евентуалног совјетског напада. Наравно, истовремено расте и интересовање америчких служби за све што се дешава у земљи Јужних Словена и њеног друга Тита.
Заправо, све је почело у јесен 1950, када је Титов обавештајац Владимир Велебит у Вашингтону добио позитиван одговор на питање да ли би америчка влада испоручила оружје југословенској војсци. Велебит истог часа депешом обавештава највише државно руководство и одмах бива позван у Београд, на консултације. Коча Поповић и Иван Гошњак добили су задатак да саставе листу оружја.
У наредне три године Југославија је од Американаца и Енглеза добила 292 клипна, 192 млазна, 20 транспортних, 22 млазна извиђачка и 43 надзвучна авиона.
Стигло је и 1.120 бестрзајних и 715 самоходних топова, око хиљаду противавионских топова, пет хиљада базука, 918 тенкова, 565 оклопних аутомобила, 2.500 противавионских митраљеза, 34.000 аутомата, 4.387 радио-уређаја, 545 агрегата, 24 покретне радионице везе, хиљаде бродских топова и митраљеза, бацача ракета, противподморничких дубинских мина, радара, бомби, стотине хиљада најразличитијих граната.
У збирци докумената о Југославији налази се и Меморандум извршног официра ОЦБ од 6. маја 1954. године с напоменом “највиша тајна” у коме пише:
“Војна помоћ САД Југославији наставља се и у овом периоду и достиже укупан износ од 745,9 милиона долара у оквиру програма и 356,8 милиона долара испоручене робе од када је програм започет у фискалној 1951. години. Помоћ од почетка фискалне 1953. намењена је опремању и повећању борбене ефикасности осам пешадијских дивизија и пружању подршке јединицама љубљанске армијске области; 11 ваздушних ескадрила, од којих девет ескадрила ловаца бомбардера, и 13 борбених малих пловила. Планови за фискалну 1955. су обезбеђење даље подршке за исте формације, плус могућа додатна помоћ за копнене и ваздухопловне формације и још два поморска пловила.”
Америчка војна мисија у Београду, која је званично бројала 124 представника, усред Београда водила је картотеку за око 6.500 југословенских војних старешина.
Те године, када су почели преговори о приступању Југославије америчком Програму помоћи за заједничку одбрану, у Паризу су се срели Коча Поповића и генерал Двајт Ајзенхауер. Американац је био директан:
– Да ли би се Југословенска армија, заснована на комунистичком систему, борила против Совјетског Савеза на страни западне алијансе?
– Доктринарна позиција не би никако била препрека да се Југословенска армија одупре агресији заједно са западноевропским војницима – одговорио је Коча Поповић.
Деведесетих година прошлог века објављено је неколико различитих података о томе колико су САД и друге водеће западне земље уложиле у одржавање Титове Југославије. Према једном извору, било је речи о осамдесетак, а према другом о 102 милијарде долара, према паритету вредности америчког долара из 1988. године.
Међутим, то је био само део стране помоћи која се сливала у Југославију. Када је 1956. године дошло до помирења и када је Никита Хрушчов долетео на ноге Јосипу Брозу, Совјети су опростили комплетан дуг од 822 милиона рубаља.
ЦИА процењује ко ће наследити Тита
Омиљена тема америчких обавештајаца је била ко ће наследити Тита. У једном извештају из 1954. године после суђења Ђиласу пише: “У случају смрти највероватније је да ће настати двострука владавина Кардељ-Ранковић уз подршку Централног комитета. Ранковић и Кардељ већ годинама чврсто стоје раме уз раме са Титом изнад осталих у партијској хијерархији.”
После пада Ранковића у актуелном обавештајном недељном извештају Директората ЦИА стоји:
“У овом тренутку не постоји на сцени ниједна личност која би могла ускочити на место Ранковића и евентуално преузети функцију Тита уколико би он умро или се повукао. Едвард Кардељ, Словенац и покретач многих либералних реформи у Југославији од 1952, по рангу се сврстава одмах иза Тита. Међутим, њему недостају политичка база и потребна харизма да би могао да преузме функцију коју Тито обавља захваљујући свом ауторитету. Вељко Влаховић је популаран у партији и сматра се истакнутим идеологом, али као Црногорац такође нема базу у власти која би му гарантовала највишу функцију. Мијалко Тодоровић, иако Србин с коренима у највећој југословенској републици, новајлија је на функцији коју обавља, па не би могао да се сматра евентуалним замеником за Тита. Успон Коче Поповића на положај потпредседника пружа му такође извесне могућности. Међутим, иако способан и обдарен, он је далеко од тога да може да има политичку тежину на општенационалној сцени.
Извор: Иван Миладиновић, Новости.рс
