Муслимански војници почели су да излазе из подручја Сребренице и пале српска села и убијају њихове становнике, а затим брзо да се повлаче у заштићену зону УН. План о разоружању средњег Подриња никад није спроведен
Споразум о демилитаризацији Сребренице и Жепе склопљен је између генерал-пуковника Ратка Младића и генерала Сефера Халиловића 8. маја 1993. на аеродрому у Сарајеву. У преамбули споразума потписници потврђују да ће се придржавати одредаба Женевске конвенције. У споразуму стоји да ће свака војна или паравојна формација морати да се повуче из демилитаризоване зоне или да преда наоружање. Муниција, мине, експлозиви и борбене залихе у демилитаризованим зонама треба да буду предати УНПРОФОР-у.
Ратне операције на подручју Сребренице престале су 12. марта док је овај споразум потписан доста касније. Шта се догађало у тих 45 дана сведочио је канадски генерал Луис Мекензи који је пре Филипа Мориона командовао у Босни.
Наиме, и у УН и у америчком Конгресу многи су били збуњени потезом Мекензијевог наследника да “у садејству са ТВ камерама” проглашава одређену територију зоном под заштитом УН”.
Мекензи је у својим сећањима на рат у Босни, у канадском часопису Тхе Глобе анд Маил 14. јула 2005. године, рекао:
“Почетком 1993. године, после мог одласка из канадске војске, ја сам позван да се појавим пред неколико комитета америчког Конгреса који су основани поводом рата у Босни. Неколико месеци раније, мој наследник у Мировним снагама УН, генерал Филип Морион је – упркос савета њему надређених из УН – насилно ушао у Сребреницу у пратњи малог контингента канадских војника и рекао њиховим становницима да су сада они под заштитом Уједињених нација. Званичници у Уједињеним нацијама су били бесни на генерала Мориона, иако су медији били на његовој страни. Били су приморани да прогласе концепт ‘сигурносног раја’ за шест подручја Босне, укључујући и Сребреницу. Интересујући се шта би овај концепт требало да значи, један од америчких сенатора ме је питао колико војника је неопходно да би се прогласила сигурносна зона. – Негде око 135.000 – одговорио сам. Оружане снаге су морале да буду толико велике пошто су Срби имали артиљерију далеког домета. Нови командант УН на подручју Босне, белгијски генерал Франсис Брикемонт се сложио са мојом проценом али је био спреман да покуша да брани тај простор са 65.000 додатних војника. Генерални секретар УН у том периоду Бутрос-Бутрос Гали је отишао у Савет безбедности са препоруком од 27.500 војника. Савет безбедности је одобрио свега 12.000 војника, а шест месеци касније мање од 2.000 војника је додато у УНПРОФОР за задатке у сигуросним зонама.”
Мекензи даље објашњава хронологију приче о сигурносним зонама, после одлуке о додатном слању симболичног броја војника у БиХ. Савет безбедности мења дефиницију сигурносних зона и доноси резолуцију у којој се уместо тврдње “да ће УН бранити сигурносну зону” каже “да ће присуство снага УН одвратити нападе на сигурносну зону”. Другим речима, малени, симболични, лако наоружани контингент УН ће бити постављен као жртвено јагње у Сребреници да “одврати” армију босанских Срба од напада на то подручје.
Канадски генерал закључује да босанским муслиманима није требало много времена да схвате да снаге УН нису у стању да одрже своје обећање “заштите” Сребренице. Са мало помоћи са стране, они су почели да убацују хиљаде војника и оружја у сигурносну зону. Када су муслимански војници постали боље опремљени и обучени, почели су да излазе из подручја Сребренице и пале српска села и убијају њихове становнике, а затим брзо да се повлаче у зону Уједињених нација. Напади на српске снаге су достигли кулминацију у 1994. години, а наставили су се и у почетку 1995. године, након што је канадска пешадијска јединица, која је тамо била око годину дана, замењена већом холандском јединицом.
Канадски генерал је, такође, сведочио, како је у пролеће 1995. године, када је окопнео снег, команданту босанских муслимана Насеру Орићу постало јасно да босански Срби намеравају да нападну Сребреницу да би зауставили нападе на српска села. Због тога су он и један део његових бораца побегли из града. Сребреница је остављена небрањена са стратешком идејом, да ако Срби нападну небрањени град, сигурно ће то да изазове НАТО и УН да изврше обимне ваздушне нападе на Србе.
Документи до којих се дошло тек на суђењу у Хагу, међутим показују да су план о демилитаризацији средњег Подриња, практично заборавили званичници у УН, одмах пошто је потписан у Сарајеву.
Већ након пет дана после потписивања, шведски генерал Валгрен (Ларс Ериц Wахлгрен) у Загребу је изјавио:
– На основу извештаја који сам добио од својих официра у Сребреници, могу да потврдим да је данас у подне град демилитаризован.
Кофи Анан је два дана касније послао поверљиву поруку генералу Валгрену о предстојећој посети делегације Савета безбедности, поручујући му:
“Имајући у виду ваше јавне тврдње да је Сребреница потпуно демилитаризована, не видим потребу да УНПРОФОР учествује у потрази за оружјем од врата до врата. Вас ће несумњиво делегација Савета безбедности, која вам долази у посету, упознати са снажним осећањем које је присутно међу неколико чланица, да УНПРОФОР не сме превише активно да учествује у разоружавању.”
Наоружавање, а не разоружавање муслиманских јединица у Заштићеној зони у Сребреници и кршење Споразума о демилитаризацији из маја 1993. била је позната чињеница баш сваком официру УНПРОФОР и баш сваком амбасадору УН у Њујорку још од средине 1993. године.
То је потврдио и генерални секретар Уједињених нација у свом извештају од 15. новембра 1993. године. Између осталог, он у том извештају каже: “Халиловић је схватио да споразум покрива само урбани део, односно уже градско подручје Сребренице, а да се не односи на рурални део регије!”
Даље није учињено ништа.
Војни експерт Тужилаштва Међународног кривичног суда за бившу Југославију Ричард Бутлер констатује (у свом исказу о војним догађајима у Сребреници, у хашком суду, новембра 2002) да су “упркос присуству мировних снага Уједињених нација, настављене активности наоружаних војних јединица босанских Муслимана унутар сребреничке енклаве, што је приморало Војску Републике Српске да одржава одбрамбену линију насупрот границе ‘заштићене зоне’”.
О ситуацији непосредно пре српског напада на Сребреницу у хашком суду говорио је британски генерал Руперт Смит који је у то време службовао у Босни:
“Ја сам у оквиру своје тезе предвиђао да ће Срби неутрализовати ове енклаве како би елиминисали потребу да тамо распоређују трупе. Шта бих ја урадио да сам на Младићевом месту? Шта бих урадио да променим равнотежу снага у корист Срба? Притиснуо бих те енклаве, учинио би их неважним, изгладнео би их…”
Неодрживо стање
Готово сви политички и војни учесници босанске драме још у оно време су се сложили да је Концепт заштићених зона Уједнињених нација у Босни неодржив. Лорд Дејвид Овен, тада копредседник Међународне конференције за Југославију на Лондонској конференцији новембра 1994. (а после напада из Заштићене и демилитаризове муслиманске зоне Бихаћ на српске територије) је упозорио да је једини начин да зоне опстану потпуна демилитаризација.
“Бошњачке власти наставиле су користити заштиту снага УН за припреме напада из тих зона”, упозорио је он. Када је главнокомандујући снага УНПРОФОР-а белгијски генерал Франсис Брикемонт неочекивано је дао оставку јануара 1994. Своје незадовољство је овако објаснио агенцији АФП: Муслимани користе зоне под заштитом УН да би одатле вршили нападе на српске положаје…. Исто је рекао и енглески генерал Мајкл Роуз одлазећи јанаура 1995. “Дејли телеграфу”.
Извор: Новости.рс
